Reč dve o deda Dragojevoj vikendici, baba Dragičinim vunenim čarapama i staroj Rajkovoj kafani

Petak 20.12.2012. 10.30 h :

I tog dana je krenuo starim, poznatim putem, baš onim kojim je prvi put prošao još pre sedam i po godina. Istom stranom ulice, preko istog pešačkog prelaza, onako po automatizmu, ne obraćajući pažnju ni na jedan jedini detalj koji bi ga odvratio od obavljanja svakodnevne rutine.Ustvari, skoro svakodnevne. I ovoga puta sa slušalicama u ušima u kojima je odzvanjala muzika njegove, tih dana, omiljene grupe. Posebno zbog toga što je skoro svakog trenutka nalazio nekakvu analogiju u stvarnom svetu sa bilo kojim stihom iako nije bio siguran da li ih uopšte tumači na pravi način ili ih pak banalizuje i prilagođava sebi. Zbog slušalica nije čuo nista oko sebe, čak ni kako zveckaju srebrne pare u njegovim polupocepanim džepovima. Temperatura je “otišla “ ispod nule, sa snegom u najavi. Imao je utisak da je sam na ulici.

              Bilo mu je potrebno bar sedam i po minuta da stigne do fakulteta, ukoliko nije žurio kasneći na ispit. Ovoga puta nije bio u žurbi, jedina obaveza koju je imao, bila je ta da prijavi ispite. Po ko zna koji put radi iste stvari bez značajnije promene. Sebe je već odavno svrstavao u grupu propalih studenata bez ikakve perspektive i, nažalost, toga je bio i svestan. Fakultet mu odavno nije bio prioritetna zanimacija, a posebno zadnjih mesec dana.Davno je prošlo to vreme kada je ponosno sebe nazivao apsolventom, sada se toga već uveliko stideo. Bio je nezainteresovan da bilo šta promeni po tom pitanju, prepušten učmalosti, bezvoljan da se trgne i izađe iz depresije u koju je padao. Tešio se jer je znao da je bio samo jedan u moru beznadežnih slučajeva, pa čak i da je jedini, opet bi mu bilo svejedno. Možda se baš zato nikome nije ni jadao. I zašto bi uopšte ? Ustvari, baš ga je bilo briga hoće li konačno položiti taj ispit u četvrtak. Da nije previše razmišljao o nastupajućem događaju možda bi i napravio neke dugoročnije planove, a ovako, sve što nije imalo veze sa tim, bilo je puko odrađivanje posla i ubijanje vremena do tog famoznog dana, pa tako i prijavljivanje ispita, polaganje istog, spremanje kojekakvih “puškica”. Bio je toliko zaokupljen tim budalaštinama (tako su ih drugi nazivali, njemu to nikako nisu bile budalaštine ), da je jedva prozborio i to onako mrzovljno, par reči sa starim poznanikom (retko je koristio reč prijatelj) kojeg vidi nakon sedam i po meseci. Poznanik, za razliku od njega , nije bio neugledan, već naprotiv, onako fino “skockan”, optimistično raspoložen, rešen da konačno završi fakultet, pa da sa diplomom u rukama zasedne u neku fotelju koju mu je sredio ujak po političkoj liniji, kako je govorio. Ili možda stric ? Nebitno. Jedva da ga je i saslušao, namršteno ga je gledao, kao da ga je mrzeo zbog toga, a nije imao razloga. Smučila mu se njegova priča i na neki način ga je sažaljevao. Bilo mu je očigledno da “drugar” preko puta nema usađenu svest o strašnim, stoprocentno izvesnim, nastupajućim događajima. Ili je i taj “jadničak ” pored njega verovao da će od svega toga mrmot zaviti čokoladu u foliju? Ili mu je ipak na jedno uvo ušla, a na drugo izašla informacija te prirode? Ili jednostavno nije mislio na to? Kako god, bilo mu je potpuno besmisleno da neko planira bilo šta u bliskoj budućnosti, dok njemu paranoja izazvana neprestanim razmišljanjem o strašnim stvarima, nije dozvoljavala da isplanira ni šta će danas jesti, a kamoli gde će provesti Novu 2013. Bez pozdrava je izašao iz hola fakulteta i onako neuredan i zarozan krenuo niz ulicu. Sebi samom je ličio na Raskoljnikova ( Zločin i kaznu je pročitao pre nešto više od 7 i po godina, ali ga je pamćenje još uvek dobro služilo) i bio je ponosan zbog toga! Naravno da nije planirao ubiti nikakvu babuskeru zelenašicu (verovatno zato što nije poznavao nijednu takvu ),a i zašto bi sada to radio.Medjutim, on je, baš poput Raskoljnikova, imao razrađen plan i time je hteo da proveri kakvoj kategoriji ljudi pripada: običnim ili neobičnim ( “je li vaška ili Napoleon “). Znao je da je to bilo i više nego grubo poredjenje, nekada se i sam sebi smejao zbog toga, ali je ipak video neku sličnost, bar malu. Baš kao i sa stihovima svoje, tih dana, omiljene grupe. Ili samo nije imao pametnija posla? Imao je pametnija posla i zato je požurio kući i natrag u stan jer bi danas sve trebalo završiti, kako bi sa prvim mrakom već krenuo na selo. Zbog toga mu je i raspoloženje raslo iz minuta u minut i jedino što ga je u tim trenucima nerviralo je to sto je ipak neke stvari radio podsvesno, a koje su se kosile sa njegovim ubeđenjem da je rođeni pesimista. Ipak nije mogao protiv nekih svojih slabosti. Zašto je uopšte i prijavljivao ispit, kada je bio ubeđen da do njega neće ni doći? Morao je da ubije taj optimizam u sebi, baš kao što je to pokušavao da učini kod gomile ljudi oko sebe, forsirajući non stop priču o famoznom Smaknuću. Ili mu se samo činilo da je lakše promeniti sebe nego druge?

               Bilo je već pola jedan. Dok je koračao ka svome stanu razmišljao je i o kalendaru drevnih Maja, o Nostradamusovom proročanstvu, o zameni Zemljinih polova (ma šta god to značilo, mada ništa dobro nije naslućivao iz toga), o meteorima i kometama. O svemu tome, pomalo.U stan, na sedmom spratu njegove zgrade, je ušao prilično neprimetno, odmah šmugnuo u sobu i uzeo onaj papir. Nažvrljao je sledeće: 3 tegle slatkog od kupina, 4 tegle ajvara i jedna tegla kiselih krastavaca i još poneka čuda turšije. I litar domaće rakije. Smatrao je da to treba poneti sa sobom. Deda Dragojeva vikendica nije imala frižider, ali mu on i nije bio neophodan.Tih dana je i napolju bilo baš kao i u frižideru, bar što se temperature tiče. Za sada, nije mogao sa sigurnošću da proceni koliko mu čega treba, baš kao što nije mogao ni znati hoće li ugledati svetlost dana dvadesetprvog decembra. Nije odbacivao niti jednu varijantu, niti jedan mogući scenario, bilo da se radi o raspadu bilo kog sistema koji radi na struju (jer nje, verovao je, naravno, neće ni biti ), pa do verovanja da ćemo doživeti i sudbinu naših gigantskih predaka, dinosaurusa.On je život bez veš mašine, interneta, televizora mogao zamisliti jer već dugo nije osećao nikakvu zavisnost. Nije bio siguran šta će se desiti, ali je bio siguran da će se desiti ...nešto.Ustvari, njemu je bilo potpuno svejedno, ionako će tada biti u dedinoj vikendici na selu ,sklonjen od gradskog života, perverzija, malograđanštine i svakojake prljavštine koju njegov grad nudi, sklonjen od svega što je „urbano“, „savremeno“ i „moderno“. Ne treba njemu ništa od toga. Sve je to prezirao i iz nekog, samo njemu svojstvenog bunta, hteo je da pobegne od svih i da dokaže da je on u pravu! To i nije bilo neobično, jer je on uvek i bio kontraš i radio suprotno od ostalih, čak i ako je znao da to što radi ne vodi nikuda, baš zbog svoje tvrdoglavosti. Ali ovoga puta mu se činilo da će ipak on ispasti najpametniji iako nije popuštao.Čitava ova zavrzlama kojom se on bavio, bila je odličan povod kako bi se on uverio u originalnost svog uma, kako bi se izdvojio iz mase koja ga je okruživala i nazivala ga šampionom u mlaćenju prazne slame, prodavanju magle i šarenih laža. Zato oni, kao takvi i nisu bili vredni njegove analize. Smatrao ih je praznima i providnima, tako da je gledao kroz njih.Čvrsto je verovao da će se kad tad svi vratiti svojim korenima, selu, bezbrižnom životu koje ono nudi, gde će svako biti prinuđen da se vrati najprimitivnijim oblicima proizvodnje materijalnog, ma koliko to sada zvučalo paradoksalno. I naravno da se on vodio zdravom logikom, to mu niko nije mogao osporiti i u tom pogledu je sebe, na neki način, video kao revolucionara. I tu revoluciju je on shvatao i kao nužno zlo, koga su mnogi oko njega tvrdoglavo ignorisali ili nisu bili ni svesni. Njegova „vera“ bila je toliko jaka, da je već sada ravnodušno reagovao na činjenicu i mogućnost da bude smaknut sa lica zemlje. Bio je jedinstven sa takvim razmišljanjem i potpuno istrajan da bude prvi koji će pokrenuti lavinu. Ako do nje uopšte i dođe...

              Paralelno je razmišljao o tome i nasumice trpao svoje stvari u torbe. Njegovu zanesenost i izgubljenost prekinula je svađa roditelja iz susedne sobe. Kupovina praseta za Božić bila je glavna i jako aktuelna tema tih dana. Rasprava oko toga da li je bolje kupiti prase ili možda prasence potrajala je dobrih 15 minuta. Njemu je bilo potpuno nepojmljivo da ti ljudi u ovakvom trenutku razmišljaju o 5 kg prasećeg pečenja , pa još i da se oko toga svađaju i galame. Porodičnu idilu prekinuo je i sestrin dolazak iz škole i saopštavanje radosne vesti o popravljenom kecu iz matematike, što je prisutne razveselilo, tako su se u naletu lepih emocija ipak zaustavili na prasetu i 30kg. Već je bilo 4 popodne kada je završio sa pakovanjem. Jedan ogroman ranac i dve još ogromnije torbetine odavale su utisak da se radi o nekome ko odlazi u Tunis ili Egipat na 2 meseca, a ne o nekome ko odlazi na selo i to na 5,6 dana kako bi u miru spremao ispite (kako je on već obavestio (slagao) roditelje o razlogu svog iznenadnog odlaska). „ Ma šta me briga šta će da radi, lezilebović , ionako ima 26 godina, neka završava već jednom taj fakultet. Neka ide i na Mars ako hoće! “ , bile su očeve reči prilikom majčine opaske kada je ona videla onolike torbetine, dok se on užurbano obuvao u predsoblju. Majka je odmah potrčala za njim, gurnula mu u džep par vunenih čarapa, koje je isplela njegova baka Dragica dok je još bila u stanju da to uradi. Majka ga je onako brižno pogledala, a on se samo nasmejao i krenuo na autobusku stanicu. Sestri i ocu se nije ni javio. Bio je neprimetan poput duha.

“Neću doći na jesen kada opada lišće, neću doći u zimu kad je sneg ” , bio je njegov odgovor na pitanje roditelja kada će se vratiti sa sela.  Tada su i oni definitivno zaključili da on i nije baš normalan u poslednje vreme. Nije bio ni gladan ni žedan. Hranio se sopstvenim buntom i nekakvim revolucionarnim duhom, kako je on to nazivao. Malo je govorio, a i to što je govorio uglavnom je delovalo nerazumljivo i neshvatljivo kako roditeljima, tako i onim “providnim“ ljudima oko sebe.„ A ja sam ga normalnog rodila...“ govorila je njegova majka, onako rezigniranim tonom, kad god bi on započeo priču sa najmračnijim predviđanjima i pesimističnim najavama sa katastrofalnim završetkom.Otac ništa nije govorio, mahom se krstio. I to je njega dodatno podsticalo da pokaže svim neznalicama i nevernim tomama da on govori istinu i da nimalo ne preteruje u tome.

                  Do sela mu je trebalo dobrih 27 km i za to vreme, dok je putovao, razmišljao je o onome što ga čeka večeras .Osećao je tremu i nju je razbijao neprestanim pevušenjem. Autobus je stigao do željenog odredišta oko osamnaest i trideset. Njega je po izlasku iz autobusa odmah oraspoložila nekakva seoska atmosfera sa blagom snežnom vejavicom, tako da je rešio da svrati u Rajkovu kafanu, koja je još uvek radila , baš kao i pre 17 godina (kada ga je i deda Dragoje poslednji put vodio u selo) i da unutra popije ...čaj. Za trenutak je zaboravio na sve ono što ga večeras očekuje, skrenuo je misli sa tih stvari, iako je do toga ostalo još samo nekih 5 sati. Natenane je ispio svoj čaj i potpuno smiren uzbrdo, neasfaltiranim, putem od blata i snega, do vikendice koja je bila udaljena bar 4 kilometra od Rajkove kafane i on je morao dobro da prepešači. A još je i torbe nosio. Zaboravio je da je tog dana pojeo jedva jedno parčence hleba. Popio je i čaj. Malopre. Bez obzira na sve poteškoće, na koje nije ni obraćao pažnju, sa zadovoljstvom je prešao tu deonicu i stigao pred vikendicu koja je bila tik pored seoskog puta.Već tada je bio vidno izmoren, a kako i ne bi? I pored toga bio je poprilično veseo i odmah je otključao vrata i ušao.Vrata su zaškripala, onako iritirajuće. „Ovde je hladno ,ovde je zima , ovde je mrak ...“ pevušio je dok je ulazio unutra. Stari ormar je bio prvi predmet koji je ugledao.Odmah zatim je ugledao i krevet, sto, nekoliko stolica, kreku Banovići i šporet Smederevac na kraju, u uglu. Prvi komšija bio je udaljen kilometar i po, na par brda od njega. Sve oko njega je ličilo na pravu malu divljinu. A nije naročito voleo ovo mesto dok je kao mali sa deda Dragojem dolazio u lov na lisice. Na stolu je ostavio tegle sa zimnicom i slatkom od kupina, flašu rakije, par hlebova, a ostalo će uzeti dole, kod Rajka u prodavnici. Ako zatreba uopšte...Odelo je bacio u ormar, nasumice, baš kao što ga je i spakovao kući. Iz ranca je izvadio mnoštvo knjiga. Bilo je tu i Andrića, Dostojevskog, Ćosića i Balzaka i kojekave filozofije...uglavnom sve sem stručne literature, koja ga nije ni zanimala. Čime bi se inače i zanimao na selu, bez kompjutera, TV-a ? Naložio je kreku, obuo vunene čarape, upalio stari prašnjavi fenjer , iako je u kući imalo struje, a i sijalica je radila. Rešio je, čitaće naspram sveće kako bi se navikao na život bez električne energije... Sve je poslove obavio kako je i trebalo i sad mu je ostalo samo da čeka. A to je samo on znao.Osetio je blagu nervozu, ne zbog usamljenosti (na to je već navikao, već duže vreme se ni sa kim nije ni družio), već zbog iščekivanja onoga što predstoji. Mislio je na prvi i poslednji dan. Nije hteo da to slučajno prespava, ne želevši ništa da propusti, iako on, ustvari, nije ni znao kako to izgleda. Zamišljao je to kao nešto strašno i nesvakidašnje, kao nekakav zemljotres, tornado, oluju i ježio se od same pomisli na to. Svejedno, on je rešio da to valjano proprati. Zato je i došao tu gde jeste.Odavno je prevazišao sve strahove , ali je i pored toga osećao neku nelagodnost i nestrpljivost. Istu onu nervozu od malopre. Hteo je da odspava bar malo i da odmoran dočeka sve na nogama. Neuspeli pokušaji da zaspi pretvarali su se u haotično prevrtanje po krevetu. Bio je siguran da je već prošlo 12 sati, a još uvek se ništa nije dešavalo.U sobi je bio mrkli mrak, tako da on im pored otvorenih očiju nije ništa video. Zato je čuo odlično kad god bi iz kreke dopirao neki neobičan zvuk.On je na takve zvukove refleksno reagovao, panično se okretao, prestajao da diše, misleći da se nešto neobično dešava. Ničega nije bilo u tim trenucima. Iako nije znao kako zriču srebrne bube, pucketanje kreke odavalo je na njega baš takav utisak. I to ga je smirivalo.Više nije bio toliko napet, razdražljiv i nervozniji kao malopre. I dok je napolju sneg već uveliko vejao, on je zamišljao kako se zemlja pod njim razdvaja i nije bio siguran da li je to i sanjao.U iščekivanju svega, sada već skroz fizički i psihički premoren, nije mogao da razlikuje realno i imaginarno, video je stvari iz sobe koje lebde oko njega i nestaju u nekakvom viru. Bio je pod visokom temperaturom. Nije registrovao stvaran svet oko sebe, a njegova glava je bila teška kao nakovanj i puna briga. Nesvesno, tonuo je u san...

               Odjednom, probudila ga je neka buka.Odjednom! Trgao se iz sna, baš kao da ga je neko isprskao hladnom vodom.U prvom trenutku, bio je iznenađen kako je uopšte i zaspao, međutim, nije imao vremena da o tome razmišlja. “ Probudi se ! Pokreni se !“, govorio je sebi, još uvek sanjiv i krvavih očiju. Izleteo je iz kreveta, zgrabio jaknu, obuo cipele, dok se jednom rukom držao u predelu grudi, misleći da će tako sprečiti srce da iskoči napolje od silnog lupanja. Kako je u prvom trenutku posumnjao da je buka izmišljena u njegovoj glavi kao proizvod haotičnog psihičkog stanja u kom se nalazio, tako je svakog sekunda, kako je buka postajala sve izraženija i jača, ta sumnja nestajala.Osetio je i kako tlo pod njim podrhtava nekim neujednačenim ritmom, dok je brujanje postajalo sve nesnosnije. Stajao je kao skamenjen na sred sobe i u mraku, izgubivši svaki pojam o vremenu i prostoru.To je to ! Dočekao je! Konačno! Ipak je bio u pravu! Najstrašnija stvar mu je pred vratima, tu pred njim, na dohvat ruke, samo je trebalo da izađe napolje i da je pogleda u oči! „Pusti oči nek’ vide još ovaj put , pusti uši nek’ čuju još ovaj put “, odzvanjalo mu je u glavi . Odjednom se osetio srećnim, baš poput deda Dragoja koji uspeva da ulovi plen o kome sanja godinama. To osećanje sreće naizmenično se smenjivalo sa nekakvim strahom, kao da mu nije bilo svejedno, iako je tvrdio da je potpuno ravnodušan. Buka je postajala još jača i on je morao da izađe napolje.U mračnoj sobi , potpuno dezorijentisan, u želji da izleti napolje, udario je kolenom o drveni sto toliko jako da je sa njega pala tegla sa slatkom od kupina i završila na podu. Međutim, haotično stanje u kome se tog trenutka nalazio i želja da izađe vani, pa makar i bez jedne noge, potisnuli su u njemu bol u kolenu izazvan jakim udarcem o sto.Bio je spreman da izađe napolje. Otvorio je vrata, iako je mislio da će se od podrhtavanja tla ona sama otvoriti, a od strašne buke, koja je dolazila spolja, njihovu prepoznatljivu škripu nije ni čuo. Stajao je nepomično na pragu, kada mu je lice zapljusnuo sneg, a od silnog vetra koji je duvao i snežne beline koja se ukazala, kao da je oslepeo tog trenutka. Imao je utisak da zbog toga neće ni stići da “je“ pogleda u oči, iako je „ona“ postajala sve bliža i bučnija! Gotovo da ništa nije video oko sebe. Zato mu je čulo sluha postajalo naoštrenije , a grudi poput tempirane bombe nisu osećale hladnoću.Onako van sebe, klekao je na prag koji se zajedno sa njim tresao ...

                   Odjednom, buka je prestala. Odjednom! Mrtva tišina i mirno tlo. Snežna prašina se spuštala poput magle, a pred njim je počela da se ukazuje jasna silueta.Ugledao je ispred sebe ogroman bager , parkiran na putu par metara od njegovog praga. Pravi bager, baš onakav za čišćenje snega. Žute boje. Ili narandžaste. Nije obratio pažnju na to. Iz bagera je izašao vozač, srednjih godina i crvenog nosa od hladnoće. Ugledavši paranoika, izgubljenog pogleda, na pragu, obratio mu se : “ E, prijatelju, nije valjda da sam te probudio? Jebiga, šta ću, tandrče ova moja mašina ko nenormalna, a i država nije kupovala nove bagere već 30 godina, a ovo moje cepa k’o tenk!” Paranoik ga je izbezumljeno gledao, iskolačenih očiju, poput nekog šumskog divljaka, dok je šofer nastavio istim tempom i u jednom dahu: “Ma prijetelju, zajeban je ovo pos’o, a i vi, seljaci, mogli bi da se malo organizujete, da počistite ovaj sneg oko kuće, pa ne možemo ni mi sve sami ’el tako? Šta je, nemaš lopatu? Evo imam ja jednu, daću ti je, a ti je vrati kod Rajka u kafanu kad počistiš dvorište, ipak to nije moj rejon. Hehehe, ajde uzdravlje! ” , vozač mu ostavi lopatu, krenu ka bageru i zaustavi se odjednom : “Nego, prijatelju, da nemaš nešto da se popije, al bi mi legla jedna ljuta, da me ugreje? ”  Paranoik ustade sa praga i ulete u kuću i začas se stvori sa flašom i čašicom ispred šofera i nasu mu . “Uh dobra ljuta! ” , reče šofer nakon eksiranja rakije i čudno otresa glavom : “Uhhh, hvala ti prijatelju, živ bio! ” Dok je šofer palio bager, paranoik je tiho ušao u vikendicu, zatvorivši vrata za sobom. Šofer je nastavljao svojim poslom, zvuk bagera se gubio u daljini...on je seo na krevet i ugledavši jednu tačku na zidu , fiksirao svoj pogled za kratko. Za trenutak se nasmejao i potegao 2 gutljaja iz flaše i spustio je pored sebe. Osetio je psihičku ispražnjenost. I oštar bol u kolenu.