Reč dve o kantici eurokrema, crvljivoj jabuci i tumačenjima problema reinkarnacije

" Jebiga, nisam mogao ranije da navratim. Radio sam nešto oko kuće i tako. Mislim, jeste da su mi pomagali ali mogu ti reći da sam baš najebao. Izvini Draganče što psujem, znam da nije ni mesto, ni prilika ali izgleda da me neki đavo tera. Možda zato što sam preopterećen poslom, a i živci mi odavno stradali. Kad bolje razmislim, šta ja tu imam da kukam, ceo život teglim građevinski materijal preko leđa. Nikad se nisam žalio, nikad mi bre nije bilo teško! A vidi me sad! Ostarela leđa, prijatelju, ostarela. Drtina matora, eto šta sam. Je l’ znaš da sam juče jedva preneo 200 grama? Mislio sam da uzmem neki odmor, da odem u šumu, da se parkiram u neki ‘lad, legnem u mahovinu i da kuliram. Dok mi ne dosadi. To sam planirao, majke mi moje. Ne mogu bre više ni ja ovako. Ubiše me kupatilske pločice! Em tvrdo, em hladno, em klizavo. Ali živi se, pa makar i u kupatilu. Smeta vlaga, znaš i sam, kažem ti, leđa popustila. Evo jedva juče preneh 200 grama! A da, to sam ti već rek’o. E, jel se sećaš kako smo ranije zidali mravinjake, samo smo šibali! Ma mog’o sam, čini mi se i po kilo da prevalim preko leđa na dan. A ti mi vičeš: Neka Ljubo, šta si zapeo ko sivonja, odmori bre malo? A ja jok! Nosim oni zemlju, samo cepam, a nisam se ni oznojio pošteno. E, mlados’. I hteo sam i mog’o sam. Sad…ma šta da ti pričam. Udavih te više, a i koga to briga. Evo oni moji, boli ih uvo za sve, neće ni prstom da mrdnu. Sunce im jebem neradničko! Skupe se sa društvom, njih dvesta, pa poteraju šljivu na sunce, pa je iscede do poslednje kapi. Samo ljuska i koštica ostanu od nje, pa dignu svih šest uvis! A mi se, Draganče, kol’ko ja znam nismo toliko alkoholisali? A ja im kažem, deco moja, da znate kakav je Draganče radnik bio! Sila bre! A oni: Ne smaraj, ćale...Eto šta sam dočekao. Nemam ni zdravlja, ni snage, ni autoriteta, a ni pošten krov nad glavom. Ti si se odmorio, bar da ne gledaš ovu prapast. Jebiga, i mi se osipamo. Polako ali sigurno. Ovde u selu, spala knjiga na nas hiljadu četristo šezdeset devet. A do juče nas beše hiljadu petsto tri’es osam ili tri’es šest? Ne znam ni ja, pravo da ti kažem, zaboravio sam. Za sve je kriv onaj gazda, koji je baš rešio da menja pločice na kupatilu, a mi ostadosmo bez krova nad glavom. Dok si rek’o keks! Pišam se na ovaj mravlji život...pola nas izginu od Rajda, pola nas potamani metlom ona gazdina žena. Mi, koji smo pretekli, uspeli smo da se odselimo. Na jedvite jade. Znaš i sam kada te proteraju sa ognjišta, snalaziš se kako znaš i umeš. Srećom, nismo morali puno da putujemo. Upadosmo kod njegovog komšije u kupatilo. Kažu za njega da je mnogo dobar čovek i da ni mrava ne bi zgazio. Na kraju krajeva, videćemo, za sad se ne žalimo. Ali neću time da se zadovoljavam, zlu ne trebalo. Baš preko puta radimo jedan četvorosoban mravinjak. Eto radilo se juče, mogu ti reći, baš onako junački. Ja sam preterah 200 grama. Pa rek’o sam ti to već!? Bilo nas je negde...slagaću te, oko sedamsto radnika. Recimo tako nekako, stvarno nisam brojao. Ko se odazvao, dobro je došao, a i ja sam mu od srca zahvalan. Nezgodno nam je samo što moramo da prelazimo put kad idemo po pesak, granje i zemlju. Samo mi je juče osamnaest radnika završilo na automobilskoj gumi. Pričam im ja, pazite delije kad prelazite ulicu. Al’ nemaš sreće, pa nemaš. Zgazi te bicikla, dok kažeš keks. Sećam se, ti Draganče, uvek si pazio, šta si sve preživeo, pa to je čudo jedno! Ma đavola sreća, imao si ti pameti da se uvek iskobeljaš. Bio si pravi lisac. Sećam se kad smo pobegli onim crvima, kad su nas zatekli, navodno, u njihovoj jabuci. Ej ti! Pa gde to piše da je njihova? Nego, svađao bih se ja s njima da nisu jaki, a ja brz, ti okretan kao čigra, pa uhvatismo šturu! Hehe...A jel se sećaš kad smo upali u kanticu eurokrema? A? Umalo se ne udavismo. Ti navalio: ajmo Ljubo po slatko, pao mi šećer. Pa sa deset santima pravo dole, buć! Priznajem, ja nisam smeo da skačem, skotrljao sam se nekako. Ali, ćuti, dobro je da smo se izvukli onda. E već da smo uleteli u slatko od kupina, bilo bi zeznuto...Znaš i sam da ima mnogo naših koji su svoj mravlji život dali u borbi za slatko od kupina ili džem od šljiva....I ti si, Draganče, mnogo voleo šećer. Sledeći put kad budem navraćao na groblje, natovariću ti malo vanilinog šećera. Eto, koliko se valja. Zaslužio si da te se setim, bar za toliko. Znaš da ja nisam kao neki koji su te navodno poštovali, a iza leđa te Draganče ovakav, te onakav. Sve su to vucibatine i gilipteri. A sve je počelo onda kada smo se pentrali na onu drvenu banderu, kad su nam trebala drva za zimu. Onda...kada je naišao onaj detlić i kljucnuo te u nogu. I posle kažu: eno ga ćopavi Draganče! Vole mravi da se naslađuju tuđom nesrećom...Znaš, ipak to nije lepo, a znam da se ti nisi ljutio zbog toga. A samo tvoja duša zna kako je malterisati mravinjak sa pet nogu. Ma kakvi, nije bilo prepreke za tebe. Bio si vredan ko mrav. Možda baš zato što si i bio mrav. Ja neću još da malterišem onaj moj. Znaš, pričao sam ti već da radimo žestoko i da sam preneo 200 grama juče. Sutra bi trebalo, ako nas posluži vreme, da “udaramo” ploču. Biće posla. Hvala bogu, bar ima šta i da se radi. Samo nema radnika kao pre. Sve džablebaroši i lezilebovići, gde god se okrenem. Svako bi da bude cvrčak. I svi bi da zuje okolo i ništa da ne rade. Ma šta te davim ja koji đavo. Ima i gorih stvari, nisam ti sve rekao. Počeli masovno da se doseljavaju neki žutaći kod nas. Mislim, mravi ko mravi, samo žuti. Kažu, tamo kod njih prenaseljeno, pa došli ovde kao šatro da rade, zarađuju i prehranjuju familiju. Svaki dan po ‘iljadu i po njih. Pa se osiliše, otvaraju trgovine, samo niču oblakoderi, vredni neki do zla boga. Sad su i monopolisti na tržištu. Sad ti oni drže stovarišta građevinskog materijala. A ti sirotinjo, nema za šta mravojed da te ujede. Kradi, snalazi se, drž’ ne daj…More, sunce im jebem ono žuto. Em ih pristiže svaki dan, em se nakotiše, ma ko da su tu vekovima. A da znaš Draganče što su ružni! Uuuuuuu! Katastrofa jedna. Kad bih ja bio ružan kao oni, pa mislim da bi mi bilo mrsko da samog sebe pogledam u oči. Ono, jesu oni miroljubivi i sve to...ali bogami, za koji mesec, prešišaće nas po brojnosti, a nas će imati taman toliko da stanemo pod jednu muškatlu. Uglavnom došla su neka vremena, budibogsnama. Eto, mi ginemo očas posla. Dok trepneš. Veliki te gaze, jači te štipkaju i udaraju. Nekako bih najsrećniji bio da nas bar svi zaobilaze, kao da im je to neki problem. Kao da mi svima smetamo? Ti si jedan od retkih koga je srce izdalo. Ko zna, to je možda i od sekiracije, svega si se ti nagledao. Džabe ti i što si učio da plivaš u kišnoj kapi i što si znao da se pentraš uz zidove, kad znaš da, u principu, ništa ne zavisi od tebe. Eto, a ja se sekiram kako ćemo sutra da “udaramo” tu ploču. Blago meni onda kad veće sekiracije i brige nemam. Nego, Draganče, znaš, uvek sam hteo nešto da te pitam, i ko za inat, toga se setih tek sada kada me možda i ne čuješ. Kako god, uvek me je to kopkalo i baš, baš zanimalo! Je l' veruješ ti u reinkarnaciju? Mislim, znaš da sam prostiji i od zrna pasulja pa ne znam ni sam da ti objasnim...ali to je kada se kobajagi nakon smrti preobraziš u nešto drugo. Kao život posle smrti, tako nekako. Jel me razumeš? Nebitno. Nego šta sam hteo da ti kažem u vezi toga... bez zajebancije, stvarno sam puno razmišljao o tome. Pred spavanje mi padne na pamet. Recimo ja bih voleo da budem komarac! Najviše zbog letenja i tih stvari. Malo zevam, kuliram i onda kad se smorim, pustim krila u pogon i letim, zujim i gledam mrave kako dole crnče i dirinče. Pa bih onda otišao kod onog gazde, pa bih ga naboo u očni kapak kad god bi dohvatio pločicu u kupatilu, a onu njegovu ženu bih ujeo za nos kad god bi se latila metle! Krvi bih im se napio! Eto, tako bih ja voleo. Ali iz ove kože se ne može. A ti Draganče, baš bih voleo da znam kakav ćeš to novi oblik da poprimiš. Možda si već poprimio. A možda si baš ti bio ona bubašvaba što je prošla pored mene pre 5 minuta? Ako je tako, onda nije lepo što si me iskulirao. Mada, ja mislim da to nisi bio ti? Ne bih samo voleo ba budeš homosapijens.To ti je čovek ustvari, isti đavo. Ti ljudi, izgleda, pokupiše svu moć i zlo ovog sveta, a nama šta ostane. Mada, ti to ne možeš da biraš. Ako slučajno budeš čovek, pazi, nemoj samo da me zgaziš ako naletiš nekad na mene. Gledaj kud ideš! Hehe...Nego znaš, još nešto sam se pitao. Mi mravi verovatno idemo u raj? Pa brate mili, red bi bio da nas šalju tamo kad mandrknemo. Mislim, ceo život rintamo, mučimo se, sklanjamo se u kraj, pa nama je pakao ovde! Pa nama ni krčkanje u sumporu ne bi naročito teško palo. U suštini, stvarno nemam pojma. Lupetam samo. Evo, skroz sam se zbunio... Sad više ništa i ne znam, ni šta ima posle smrti, ni gde to mi idemo, raj ili pakao? A pravo da ti kažem, ne znam ni ja gde sam ovo došao. Ustvari, ja i nemam pojma gde ti je grob! Eto, stao sam pod ovu bokvicu, čisto da se sklonim od vrućine. Ko zna pod kojom si ti bokvicom, trulom bagrenovom granom, pod kojim orahovim listom? Ako me čuješ, ti ćeš me čuti, gde god bio ja. Ustvari, ja uopšte ne znam ni kada si ti umro Draganče. Samo sam jednog dana primetio da te nema. Ni sledećih 5 dana te nije bilo. Ni danas. Ne znam ni da li je srčka ili ti je presudila nečija patika, martinka, patofna...Samo nagađam. U principu, samo još to i mogu, pošto više ništa i ne znam. Rekoh, ajde malo da ti se izjadam, plašim se samo da nisam preterao. I mislim da je sad stvarno vreme da idem. Znaš, radim ploču sutra? A da, to sam ti već rek’o…E pa Draganče, odoh ja sad. Da bar mogu da ti obećam da ću doći sledeći put..."