Čoveku

                Čoveče, sa tvojim odlaskom želimo da verujemo da se i iza ovih izlizanih reči naziru iskrena osećanja gorčine i tuge koja nam dušu ispunjavaju. Oprosti što možda ne verujemo u tvoju besmrtnost i trajnost. Oprosti i ako nam ni u sećanju ne ostaneš. Hvala ti što si bio, hvala ti što si nas zadužio. I to što si se razdužio ovako rano, nije moralo biti. U svoje ime, i ime svih nas. I trenuci koje smo proživljavali bili su nekako prazni i okrnjeni. Kao i ovi trenuci bez tebe kada ne znamo kome i gde pripadamo... Znao si da se otadžbina brani lepotom, da te prejaka reč može ubiti, a da je ipak u ćutanju sigurnost, a u razumu carstvo. Sve si znao i rekao nam. A da čovek umire jedino kad mora i kad ne želi, to smo i mi znali. U to smo se sami uverili, ali ti ne možemo reći jer nas više ne čuješ. Saslušao si nas kada je nama bilo teško, a tvoje su reči prosipane nepovratno. Prodavane za šaku magle, poklanjane đavolu i bacane u ambis. Otišao si u beskraj, što dalje od nas. Od naših kuća daleko, od naših srca još dalje. Ne zaveštavaj svoje organe. Ne trebaju nikome. I vrline i mane sačuvaj za sebe, da ti se ne bi rugali. Učinio si nam previše, nezamislivo i neshvatljivo. Nesvesno si izgradio od sebe samog ideala. Nedostižnog. I dok kazujemo ove poslednje reči, ispraćamo te na večni počinak. U večnu vatru i vodu. U večni vazduh i največniju zemlju. Onu koja te je stvorila. Onu koja te nije htela nazad, ali je pod silom popustila. Ispraćamo te u žagoru, graji i vriski, baš kao da slavimo i tvoje rođenje. Oprosti onima koji ne haju jer si samo jedan i koji ne poštuju ni grobnu tišinu koje nema.  Sada, kada si izdahnuo, probaj da udahneš ponovo i prati korak onog koji grabi ispred tebe. Nazad se ne okreći i na nas više ne obraćaj pažnju. Tvoj odlazak je dokaz da te ne želimo. Iako ti to nismo ni rekli, ti kao da si tu želju prepoznao. Znamo da nisi hteo otići ovako rano. Ti bi ipak rekao da si možda i okasnio. Dosta je bilo, nismo vredni tvoje brige. I nas je malo, ali ti želimo sigurno utočište. Ono gde ćeš beskrajno potrajati bez saginjanja i ustezanja, i gde će te bez prisile i ucene saslušati i poslušati. Želimo ti najlepši, samo ne bilo koji svet. Ukoliko postoji takav koji te zaslužuje. Neka ti njegova vrata budu širom otvorena ili bar malo odškrinuta. Ne treba ti prostranstvo da bi video, samo najmanji oblak da odmoriš. Možda si i premalo tražio, a previše dao. Kao da ništa nisi ni tražio od nas. Znamo samo da ništa nisi dobio. Zato te i ne zaslužujemo. Svi kolektivno. Neka nam kap suze koja natapa grobljansku zemlju, nadjača tupe udarce grumenja o tvoj srebrni kovčeg. I neka naši jecaji ne dođu do onih koji ih neće čuti. Idi u miru i neka ti je laka ova preteška zemlja.

Identifikacija

                Zdravo, mogu li da ti pravim društvo? Ma ne poznaješ ti mene...Gde ćeš? Evo, ja bih da hodam pored tebe, neću ti smetati, ne brini. Nije bitno kako se zovem, daj mi nadimak koji hoćeš. Onako, da dobro zvuči. Ne bih da gubim vreme na to. Ja nemam pojma šta radiš i čime se baviš. Ali imam poverenja u tebe, deluješ mi sigurno i dostojanstveno. Jer ja svakako nemam ni jedno ni drugo. Pusti me da hodam pored tebe. Vidim da si jako interesantan, svuda si oko nas, gde god pogledam. Pa moram valjda na tebe da se ugledam? Na koga bih drugog? Smeta ti što mnogo pričam? Nikakav problem. Ućutaću, pa navikao sam da celog života ćutim. Radiću isto što i ti, važi? U stvari, ja te i ne poznajem, ali to nema nikakve veze. Nije ni bitno je li to što radiš, zapravo, dobro ili ne. Ja ću pokušati to isto. Ja u svakom slučaju ništa i ne radim. Nisam ja loš, samo ne znam šta ću sa sobom. Nikada nisam ni pokušavao uraditi sa sobom bilo šta, znaš, plašio sam se. Da ne probam nešto i ne unakazim se. Tako, godinu po godinu, i uvek odložim to prepuštanje sebe, sebi samom. Ne poznajem toliko sebe da bih sebi poverio tu odgovornost. Zato sam odabrao tebe. Ipak sam sebi najbitniji, ne bih podneo samouništenje. Stvarno nemam pametnih ideja. Ali sjajno imitiram. Evo, vidiš, hodam kao ti. Vidi, skinuo sam ti pokrete, mimiku. Evo, sad se mrštim i kolutam očima kao ti! Sutra ću se obući tako. Ma videćeš, ima da budem isti ti. Neće nas ljudi razlikovati na ulici. Nisu me ni primećivali do sada, ali sad, pošto ličim na tebe...ma neću te ja dirati, ne brini. Gde izlaziš obično, šta piješ? Šta voliš da jedeš, koja ti je omiljena uzrečica? Koju muziku slušaš? Koje si seksualne orijentacije? Daj, reci mi! A zašto nosiš naočare za sunce, uveliko je noć? Čekaj, staviću ih i ja, imam jedne u džepu. Ma, viđao sam te ja ranije...znam ja tebe odlično...gde si kupio taj šal? Nećeš da mi kažeš? Ok...Stvarno si škrt na rečima...ma nije frka, pretražiću ceo grad, kupiću isti takav. Kakve devojke voliš? Imaš li devojku? Ja nemam, ali srediću neku kombinaciju, samo kad budem hteo. Ne zameri mi, ja sam ti kao lepak. Ili kao čičak. Ali ne boj se, neću ti biti teret. Ne lepim se na tebe. Samo tebe prilepim na sebe. Ma ne, taman posla, samo tvoju kopiju. Ti ništa ne gubiš, samo ja dobijam. Novi identitet. Jer nikako ne uspevam da ga nađem. Nisam ga izgubio jer ga nikada nisam ni imao. Tražim ga. U nekom drugom. U tebi. Na neodređeno vreme. Za kasnije ću se snaći. Hvala ti što si me zbrinuo. Zar ne vidiš da sam jako zahvalan, ja sam ti čovek od plastelina. Pustiću te da me oblikuješ po želji. Vidiš, telo mi je mekano, srce mi je od testa, a duša od gradske prašine koju raznosi prolećni povetarac. Ležim. Uspravljam se po želji. Tvojoj želji.... 

          Kako te ne mrzi da hodaš sam? Ja sam nesiguran, uglavnom se sklonim u gomilu, lakše mi je tako. Saslušam ih i poslušam, što bih se sam mučio? Nego, imam utisak da me ne čuješ...Eh, kad bi još mogao i da razmišljaš za mene. Ma dobro je i ovako, dosta mi je. Sad sam tvoj na svome i lepo mi je. Konačno sam se pronašao u tebi. Ja sam sada ti, neko i nešto. Eto, ti na primer, nikada ne možeš da budeš ja. Jer sam ja ništa, a kako nešto može postati ništa? Pa nikako. Uh, čekaj...to znači da i ništa ne može postati nešto...opet živim u zabludi. Pa dobro, ipak se ne žalim, i ovo moje stanje je prividno, nisam ni mislio da će biti nešto ozbiljno. Dokle traje, da traje. Nije moje da mislim o tome...skrećeš levo? Čekaj, i ja ću tamo...

Bitanga i Princeza

Upozorenje! Ne preporučuje se čitanje posta osobama mlađim od 18 godina.
P.S. I baš me briga ako vam je tekst vulgaran.

Bitanga i Princeza, tragedija u dva čina

Beograd, 1979. godina

Lica

BITANGA, buntovnik, gradski mangup, nosi pocepane leviske, neobrijan, pljuje šlajmaricu po ulici, priča viceve o drugu Titu, polagao Marksizam u srednjoj, apsolvent na Akademiji dramskih umetnosti. Nezaposlen.

PRINCEZA, brucoš na Medicinskom fakultetu, pere sudove svaki dan, čita Politikin Zabavnik, jede đevrek i jogurt iz tetraedra na pauzi između predavanja, ćale joj oficir u JNA.

DOBRI ANĐEO, savest, pomoć u razrešavanju moralne dileme.


ČIN PRVI:

U tami disko kluba...

BITANGA (nežno i bez prisile hvata Princezu za ruku, u gluvo doba, 23:30, sa zvučnika se čuje Abba, opusteo front i sprema se fajront): Oho ho! Luda noć! Ja sam momak na lošem glasu u ovom gradu, ne pijem limunadu, samo pivo, mrzim sve živo, pljujem vlast, ne prodajem čast, pišam na kapitalizam, serem na komunizam, a ko si ti?

PRINCEZA (postiđena, crvena u licu spušta flašu kokte, gricka nokte, hvata je trema, ostaje nema, uzvraća stisak): He he...Luda noć, ja sam bila mamina princeza, iskrenog keza, finih manira, spremna da volontira, kupah se svaki dan, biblioteke redovan član, važno podvlačih dvaput... sve do sad i ne znam šta mi bi! Heh.

Veleobrt. Princeza završava u rasklimanom krevetu Bitange. Ponoć je. Gluvo doba, Bitangina soba. Vode ljubav.

DOBRI ANĐEO: A tebe traže, zaboga, ponoć je već! A tebe traže, šta će tata reć? (što se preda ti u strasti, što te mangup obeščasti?)
Bitanga i princeza par? Ne! Ne! Ne! Ooooo ne ide to! (zbog moralnog posrnuća, sad je tebi glava vruća! )

Par sati kasnije, nakon kukurikanja prvog petla, Princeza bludna leškari budna, Bitanga zeva i krče mu creva.

BITANGA (desnom nogom gužva ionako izgužvanu postelju, šeretski se osmehuje): Luda noć! Ja sam momak na lošem glasu u ovom gradu, ali moraš poć'! Kapiraš?

PRINCEZA (odlučnim glasom, moralno posrnula): Ma neka je dan! Baš me briga! Mnogo mi se bre sviđaš, još bih malo bila s tobom! Baš si dobar, još nije poć’! (Oh ti si noćas sa mnom snio, ti si mome srcu mio, nevinost mi noćas uze, zar treba da ronim suze, što te volim sad do bola, pokraj tebe ležah gola, u tebe se čas zaljubih, pamet ludu svu izgubih! )

DOBRI ANĐEO (zabazeknuto, u neverici): A tebe traže, jutro je već! A tebe traže, šta će tata reć'? (On će srce da ti slomi, on će dušu da ti zgromi, zato bolje kući piči, niste vi u istoj priči, zaboravi šta je bilo, i noćas se baš prepilo, on je pseto što se linja, on je samo muška svinja...briši suze što ih prosu, obuci gaće i očešljaj kosu...)

DOBRI ANĐEO (rezigniran, pokušava da spreči eventualalno linčovanje Princezino od strane strogog ćaleta, partijca i oficira Jugoslovenske Narodne Armije): Bitanga i Princeza par? Ne! Ne! Ne! Ooooo ne ide to! (pokriva rukama svoje uplakano anđeosko lice).

BITANGA (monolog u ogledalu): Rekao sam joj da sam sit i princeza i svih drugih prevarenih žena, a i nje! Reko sam joj da ću otić', otić' iz ovog smešnog grada i da me pusti da spavam!

Pauza, Goran Bregović pokušava da odsvira solo, Gibson Les Paul, Fender pojačalo, dimna zavesa, mikrofonija, kakofonija, orkestar Bijelo Dugme...

Princeza uplakana obuva čarape, Bitanga iznervirano provlači prste kroz svoju loknastu kosu i razbija svoju bočicu ašteršejva Brioni o zid. Stradaju posteri Johana Krojfa, Moke Slavnića, Bee Gees, fudbalske reprezentacije Jugoslavije (kapiten Vladimir Petrović Pižon), Džona Travolte i Safeta Sušića...

ZAVESA


Beograd, 2009. godina

Lica

BITANGA, nesvršeni metalostrugar, diplomirani lelemud, brza kola, ribe, vutra, ćale direktor.

PRINCEZA, prva godina srednje trgovačke, drugo polugodište, kec iz srpskog, matematike i istorije, ostalo neocenjena, ne ide na fizičko.

ZLI ĐAVO, savest, pomoć u razrešavanju moralne dileme


ČIN PRVI

BITANGA: Znači, luda noć, ja sam baja iz kraja, imam audi A devet, prazan krevet, mišiće ko čelik, kurac velik, pare, separe, drugare, žvake, ortake, gel za kosu, belo u nosu, jare, pare,  za sunce naočare, mesnati biceps i gvozdeni triceps.

PRINCEZA: Luda noć, ja sam Mawa Swatka Looda iz Nejbr Huda, polizah ti muda, od tvoje batine isplazih jezik od miline, oči mi ispale, pođoše mi bale i od straha ostadoh bez daha. A bila sam dobra, zmija kobra i ne znam šta mi bi....hi hi hi...

ZLI ĐAVO: Pa tebe traže, ponoć je već! Pa tebe traže šta će tata reć'? Sad te bre zvao ćale na mobilni! (Guzica ti samo jurca, satireš se bre od kurca, za koji će ti kurac škola, kada nađe ovog vola?)

Bitanga se proteže, Princeza ignoriše sopstvenu savest.

ZLI ĐAVO: Ja ti lepo savet dajem, ni za šta se baš ne kajem, još bre ližeš svoje sline,  a već imaš tri kečine, kad ti ćale dnevnik vidi, ima obraz da ti bridi, kod razredne jeba ježa, avgustovska muka još je teža, pa se hvataj s ovim manijakom, što te samo smatra ribom lakom. On te samo maltretira i ko kurvu te tretira ! Bre!
E, da, umalo da zaboravim! Bitanga i princeza par? Hehehehe...To ne šljaka, sestro slatka!

Bitangin stan od šes'et kvadrata u centru grada, što mu je kupio ćale kad je položio godinu u avgustu. Laminat, tuborg pivo, kožna fotelja, votka, 5.1. saraund, đakuzi, komp, fejs, Bitanga end Princeza ar nau frends.

BITANGA: Znači, luda noć, ja sam baja iz kraja, imam audi A devet, prazan krevet, mišiće ko čelik, kurac velik, jare i pare, separe, drugare, žvake, ortake, gel za kosu, belo u nosu, za sunce naočare, mesnati biceps, gvozdeni triceps... ali to sam ti rekao i u prošloj strofi,  ajde sad kupi te prnje i šetaj kući! Imam zakazanu teretanu i depilaciju!

PRINCEZA: Nemoj srce da si takav, ja baš volim kad si dlakav! Nemoj nadu da mi varaš, još bi malo da me karaš, tvoga kurca još bih malo, i do tebe mi je stalo, lep ti stan i dobra kola, koji će mi kurac škola, provozaj me nemoj stati, ja ću tebi pičke dati! Ajde, leba ti!

ZLI ĐAVO (maše repom i bljuje sumpor): Zvao te bre ćale 'bem ti mater nedokazanu, jesi gluva, deseti put ti pričam! Imaš šesnaes' propuštenih poziva! Jel imaš ti bre kuću? Jao, a sutra ti roditeljski, jebaće ti ćale milu majku!... Heheheh (Zadovoljno trlja ruke i pljucka prljave dlanove).
Bitanga i princeza par? He he he...To ne šljaka, sestro slatka!

PRINCEZA (urlajuući, pokriva uši rukama i trese glavom): Smaraš Đavole! Za tvoj savet baš me boli, idi drugom pamet soli!

Solo deonica - Dram en bejz turbo rmx, jedno te isto.

BITANGA (obraća se Princezi): Marš bre kurvo, 'bem ti mater, nosi tange, nosi halter, balavice sit sam tebe, nek te neko drugi jebe, na moj džep ti bacaš oko, u njega je dno duboko, odbrojani su ti dani, nek te ćale hlebom 'rani.
E, da, mogu da te provozam, al na kurcu! He he he...

PRINCEZA: Prostačino!

BITANGA: Čibe, bre! Seljanko!

Princeza mu psuje familiju, gađa ga pikslom, izlazi iz kuće, razbija mu retrovizor na Audiju...odlazi kući, pali računar, fejsbuk i briše Bitangu iz prijatelja.

SKRINSEJVER

Reč dve o Rtu dobre nade, žutom papagaju i svakodnevnim maštarijama

              Ja se nikada u životu nisam zeznuo, osim ako to sam nisam hteo. A mnogo puta sam to zahtevao, iako sam znao da ću se provesti kao neki bosonog po trnju. Nisam uspeo da ostvarim sve svoje snove. Za sada. Nisam stigao, ustvari. Ima ih mnogo, pa neki od njih čekaju svoj scenski nastup. Nadam se da oni koji ne dožive svoje razrešenje, da sam na njih u međuvremenu zaboravio. Neka se ne naljute. I tebe, evo još ne prežalih. Tebe, kao i još neke druge. Kojih je bilo šta ti ja znam koliko. Sve mi one rane na srcu, duši i malom mozgu. Uspomena bolna i tuga jesenja. Prolećna, letnja i zimska. Svakodnevna. A sve rane su mi kao moja deca (tako bi neki rekli), sve su mi drage, čak i ako svrbe i peckaju. Jer, kako bi uopšte bolele, mislim te rane, da nije bilo divnog povoda da one...da postoje? I kad zacele, onda kao da nikad nisu ni boluckale. To je onda prazno kao noblica bez fila i ništavno kao komad kakvog stiropora. Ali, ja sam kriv zbog toga. Mnogo sam vas u mašti sklapao savršeno i idealizovao. Šta mi je to trebalo? Ja sam kriv, ja sam i zaslužan i samo sebi sam zahvalan i sam sebe kudim. Sam ću sebi suditi i samom sebi račune polagati. Nemojte se vi deranžirati.

                Moja ambicija, u najavi je promašena investicija, osim ako nije produkt mojih sanjarenja i prevelik plod moje mašte. Moja saznanja su dobra samo meni i nikome drugom. Nemojte me slušati ako nećete, a i to je za vaše dobro. I da me slušate i da me ne slušate. Ako me poslušate, možete silno pogrešiti, a ako me pak ne saslušate, onda ćete se kajati što ste uskraćeni za divno saznanje. Ja bih tada znao kada ću se okliznuti na koru banane, kada ću pasti sa kruške i kad ću obrati zeleni bostan. Ali to ne možemo znati. To je kao tamni vilajet. Ja kad bih znao unapred, to ne bih bio ja. To bi bio neko drugi. A kad bih još znao da sve znam, ja bih svima rekao da me slušaju. Ili bih svima rekao da me ne slušaju. A ako bih pak sve znao unapred, onda ne bih imao potrebe da pričam, vama bih naudio. Bilo bi vam dosadno. O čemu biste sanjali?

               Vi možda i ne biste imali koristi od takvog mog saznanja jer ja za vas onda ne bih imao vremena. Suviše bih se bavio samim sobom i postao bih sebičan. Da sve podredim ostvarenju samo svog cilja, da sve dovedem u harmoničan sklad i dignem sve četiri uvis. A ako ipak nađem malo vremena, posvetim vam se i pomognem? A vi me onda ne poslušate? To ne bi valjalo. To bi ličilo na presipanje vode iz česme u čašu, pa iz čaše na neki, recimo patos. A to je bespotrebno. Ma ne zbog toga, voda kruži u prirodi i uvek je ima, nego što trošimo dragoceno vreme. Na prosipanje vode. Ja prosipam vodu s vremena na vreme i verujte mi, nemam ama baš nikakve koristi od toga.

              I opet kad bih saznao šta će mi se unapred desiti, ja bih znao i kako sa ljudskim glavama da postupim. Znao bih koliko će me boleti, koliko ću se smejati, i hoću li uopšte dozvoliti da me zaboli. A ko još voli da trpi bol? Ja bih se tako pretvorio u misao koja putuje, pa bih ušao u glavu, nečiju, nije važno čiju. Pa bih špijunirao. Pa bih se umorio i zaspao. Onda bi me neko pronašao i trgnuo, a ja bih obrisao svoje bale, ustao i vratio se nazad. I opet ništa naročito ne bih doznao. Takav sam ja. Takvi ste i vi možda. Džabe mi što bih bio i misao ili osećaj. Opet ne bih znao da iskoristim ili bi se našla neka začkoljica. Verovatno ne bih mogao da maštam. Ma sigurno ima nešto. Lane Gutović je u pravu kad kaže da sve lepo ima neku zvrčku, ili je ilegalno ili je nemoralno ili goji. Kad bih samo mogao da znam...

             I šta bi ti radio kad bi ti bila uskraćena mogućnost da maštaš? Ništa što i drugi ne. Samo, bićeš malo prostiji, kao broj, neki broj na realnoj osi, matematički rečeno. Najobičniji član koordinatne ravni. Šetaš po onoj iks osi, levo desno, ideš napred, pa se vratiš i kreneš od nule, ponovo, ili odeš u minus i sve tako. Ne znaš dalje, nemaš kud. Kad sanjariš i maštaš, dodaš sebi onu imaginarnu komponentu, postaješ komplikovan kao kompleksan broj i lebdiš u nekoj ravni, samo tebi dostupnoj. Kao u vazduhu. Široko ti polje. Ali ništa specijalno. Prođe i to.

           Ja sam tako jednom ubrao najvišu trešnju koju nisam mogao da dohvatim. Na najlepšem trešnjinom drvetu. Bila je najlepša i najzrelija, jer je bila najbliža Suncu. Sutra, ona je opet bila tu. I prekosutra. A ja sam je svakog dana skidao i jeo. Izbacivao sam brdo koštica. To je bila najlepša trešnja. A jednom sam svirao najlepšu melodiju na celom svetu i galaksiji Mlečni put. Iako nisam znao da sviram. Ni ruke me nisu bolele. Kada sam se probudio, nisam se mogao setiti te melodije, ali sam znao da je bila najlepša na svetu.

          Tako, na primer, možeš da odeš na neku drugu planetu. Možeš i sa mnom. Da naselim Jupiter, Mars ili Neptun ili možda čak Saturnov prsten. Pa da pustim mašti na volju, po polju, pa neka se napase. Mašta može da pase ako niste verovali. I nemojte da vas lažu da tamo, gde odete, nema biljnog sveta. Posadite sami. Jer mašta može svašta. To su pevala neka deca što se skupa zovu Kolibri kad sam imao 5, 6 ili 7 godina. Mi smo kolektivno verovali da mašta može transformisati žabu u princa, da roda može doneti novorođenče i da medved popije celu košnicu na eks. Zato smo i pevali to, jer smo u to verovali. I nismo zlo mislili. Mašta je dečija religija kojoj se dogmatski veruje. Nekima se zadrži i po odrastanju. Ali od toga nema hleba, proje i gibanice. To će sad da vam kažu. Ali ja verujem u oba, i u maštu i da od toga nema ‘leba. Zato ću da maštam da od mašte ima ’leba, i biće mi fino i boleće me ona stvar. To je uvo. To je prijatna bol i svako voli da je trpi.

         Isto možete, na primer, da usvojite nekog papagaja. Da, papagaja. Ako baš ne možete da ga nađete, nacrtajte ga. I nema veze što ne znate da crtate. I ja sam tako jednom imao papagaja. Našao sam ga na nekoj livadi, jedva se od trave video, a bio je sam. Moja baba je tada rekla da je to izuzetno neobičan golub. A bio je to izuzetno običan papagaj. Bio je žut i rumen u obrazima, sa rotacionom ćubom na glavi. Nije znao kako se zove ili nije znao da nam kaže. Možda nam je i rekao, ali ga nismo razumeli. Možda ga nismo ni čuli. Mada, da smo ga pitali, možda bi nam i rekao. Mislim da nije govorio našim jezikom, samo maternjim papagajskim. Baš je bio sila od papagaja. Jeo je hranu za papagaje. Ustvari, zobao je. Disao je vazduh, a pio ustajalu vodu. Bio je jako inteligentan i fizički dominantan. Sećam se da je jednom pobegao, odleteo do Južne Afrike, Rta dobre nade i do Melburna, da poseti rođake. To je bilo jedne zime, ne znam koje, a tamo gde je on išao, bilo je leto. Vratio se, sve sam, bez ičije pomoći. Toliko brzo da nismo ni primetili da je odsustvovao. Otišao je negde predveče, a vratio se tog istog dana, samo ujutru. Da, da, ujutru. Toliko je bio silan.

            I dobro sad, pustili ste maštu i snove da se napasu. Pa lepo. Dobro bi bilo kad bi imali i savest pride. Neće da škodi, verujte mi. I još je dobro da imate dve suprotstavljene savesti, jednu dobru i jednu lošu. Ona dobra teraće vas da maštate i lepo sanjate, da se smejete i budete divni. Preklinjaće vas da to uradite. Ona loša, ona će delovati na vas u nekom suprotnom smeru. Samo da vam napakosti, takva je ona. Baš kao što je imao onaj Nikola iz Mi nismo anđeli. Svako ima svog anđela i đavola. Svako ima nekog Đuru i Žiku Todorovića u malom mozgu koji kontrolišu tvoje postupke. Ustvari, skoro svi, ko god ima mozga. I korisni su i jedan i drugi, ali nemojte se kruto vezati ni za jednog od njih dvojice. To vas može sputati. Ništa onda od snova i od mašte. Ipak je bitno da ih imate jer to znači da imate savesti.

           Isto tako možete da pojedete parče torte. I još jedno. I još dva. Beskonačno torti možete pojesti, a da se ne zasitite. A možete biti siti kad god poželite. Ali to ja ne mogu da vam kažem, morate to sami. Videćete kako već to funkcioniše, samo se opustite.

           Jedenje nepostojeće torte je kao i druženje sa nepostojećim drugom. Drugaricom. Dečkom. Devojkom. Ili nešto drugo. Ustvari, mogu oni postojati, ali ne bi bili u vašoj blizini. Ne bi vam vizuelno bili dostupni, materijalno nesagledivi. To za tebe nije prepreka, ako sanjaš i maštaš. Nikakav problem brate. I nju ne moraš ni da prežališ ako nećeš. Možeš da je dovedeš kad hoćeš i da sa njom radiš šta hoćeš. Možeš i kod nje da odeš. Možete se i slučajno sresti. Ne morate ni da radite ništa, samo joj saspeš u lice sve što joj ranije nisi sasuo. Reči, vodu ili tanjir supe. Naljutiš se i odeš. I sutra opet, svratiš do nje. Možeš je tada i prvi put sresti, kako ti volja. Tada, za promenu, sa njom možeš da radiš šta hoćeš. Da joj staviš silikone, smanjiš nos ili redukuješ govornu manu, promeniš veru, obučeš po želji, duneš maslačak u lice ili uvaljaš u sneg. A da se pritom ne naljuti. Sve može! Da biraš. Ti sad, možeš biti i unapred lišen tih problema. Onda možeš, u nedostatku toga, da odletiš na Rt Dobre nade. U Afriku. I nema veze što tamo nisi bio. Otidni, vidi kako je, pa nam javi. Pa ako se nama ne sviđa, da ne idemo tamo ili da ga u mašti stvorimo po našoj volji. Možeš da se vratiš, čak i pre nego odeš. E vidiš, u tome je fora. Jel me razumeš sad?

              Ja vam sad želim srećnu Novu godinu. Poželite vi sami šta god hoćete, neću vam nametati svoje želje. Ako ne verujete u ostvarenje svojih želja, onda sanjajte i maštajte da će se jednog dana ostvariti. Ustvari, sanjajte da se one ostvaruju baš onog trenutka kada vi to poželite...sad ili za pet minuta...svejedno...