Nemam običaj da zaboravljam nečija imena i prezimena. Kad ih prvi put čujem uglavnom ih dobro upamtim, čak bolje nego nečiju facu. Bez obzira da li je ime domaće ili...nije domaće. Ne znam kako sam ovaj put zaboravio ime tog čoveka, jer sam povrh svega, upoznavajući se sa njegovom zlom sudbinom bio toliko fasciniran da sam mislio da nikako ne mogu da izbrišem to ime iz glave iako nikada nisam ni video kako izgleda.
Čak i tog 23. januara nisam mogao da ga se setim, iako sam o njemu čitao pre neka 3 meseca samo, a još mu je ime pominjao i onaj blesavi Strajnić tokom utakmice. To je već neki problem sa pamćenjem kojeg ranije nisam imao. Definitivno mi mozak ne radi kako bi trebalo ili bar ne onako kako sam navikao. A možda sam u tom trenutku toliko bio preokupiran buljenjem u mali ekran i dešavanjima na terenu da mi je bilo potpuno svejedno da li gol daje Vujin, Rnić ili Toskić, ili golman Darko Stanić, ma i da ga je selektor Vuković dao, ne bih primetio. Prokleti rukomet! Samo da uđe!
I ništa. 28-27 za Poljake. U zadnjoj sekundi. Ma šta sekunda, u zadnjoj stotinki primamo taj gol koji nas je, kako su se stvari tada odvijale, ujedno i udaljio od borbe za Olimpijske Igre u Londonu. Ja tako imam običaj da se nerviram dok gledam rukomet, verovatno zato što se tim sportom nikada nisam bavio, čak ni rekreativno, a kamoli profesionalno, pa mi nikako nije jasno kako direktni učesnici te plemenite igre ne mogu da pogode gol rukom, a da ne pominjem koliko su mi tek jasne pojedine sudijske odluke. Međutim, ja sam lupio tada ručerdom o sto i psovao šta god sam stigao. A heroj utakmice bio je u zagrljaju svojih saigrača iz Poljske. I saigrača i selektora, stručnog štaba, ekonoma, medicinske ekipe... Zasluženo, jebiga. Svaka mu čast, preuzeo je čovek odgovornost, samo, nije morao baš protiv nas. Baš je njega briga zbog toga. Utnuo nam ga je Karol Bjelecki onako majstorski. I ni tada ništa neobično nisam provalio. Ajde što nisam registrovao njegovo ime i prezime, nego se uopšte nisam zapitao zašto nosi one kompletno “providne“ naočare dok nam cepa mrežu i ostavlja nas da zabezeknuto gledamo u semafor i hvatamo se za glave. Ništa čudno. I Redži Miler je nosio naočare i košarkaši nose duge čarape iako ne koriste kostobrane, moda neka valjda. Ali zapamtio sam ime. Karol Bjelecki, srpski dželat. Jer jako dobro pamtim te dželate, još od Štefana Levgrena, Edgara Davidsa (i on je nosio naočare), Kerema Tunčerija i ostalih delija koji su nas zavijali u crno u zadnjim sekundama. I opet ništa. Gol pao, završena utakmica, sutra u zaborav...
I kao što mi se obično upali neka lampica tako iznenada, nekad i sa godinu dana zakašnjenja, tako je bilo i pre neki dan. Odjednom, niotkuda. Kako mi je samo on pao na pamet, a čak se i Svetsko prvenstvo završilo? A i to je rukomet na kraju krajeva. Međutim, lampica nije prestajala da svetluca, a kroz glavu mi je prolazilo njegovo ime– Karol Bjelecki. Eto, svaka reakcija je korisna, pa čak i ona zakasnela! Šta, koji đavo, Karol Bjelecki, pitao sam se? Prepirao sam se sa samim sobom. Da, čoveče, onaj visoki plavi, žgoljavi Poljak što nam ga je zabiberio pre dve nedelje! Da, to je on! Pa dobro, i? Pa on nema jedno oko! Setio sam se! Kako nema? Pa lepo, isterali su mu oko... Bukvalno ga nema, šta tu ima nejasno... I to baš na utakmici reprezentacije. Pa da, zato nosi one zaštitne naočare, logično... Au, jedva ispovezah stvari...konačno sam se setio da sam pre tri meseca čitao članak pod nazivom: Bjelecki se vratio rukometu! To je taj lik koji je 23. juna 2010. na “prijateljskoj“ tekmi protiv Hrvatske ostao bez oka. Ali stvarno! Da. Dobio je hladan prst u očnu duplju od Josipa Valčića (u suštini, njegovo ime uopšte nije ni bitno...). Kratko, jasno. I kraj. To ti je rukomet prijatelju, nema namere. I to još dok je igrao odbranu, bezazlena reakcija, ostaješ bez oka dok si rekao keks. Zamisli to. I dok se Bjelecki opametio i video šta se dešava, onim jednim okom koje mu je ostalo, već je počeo da se potuca po najboljim nemačkim klinikama, kako to već ide... ali su mu i najbolji specijalisti potvrdili da se levo oko više ne može vratiti. Kraj priče. I klupske i reprezentativne karijere.
Nemam levo oko. Potpuno je slepo i nema nikakve mogućnosti povratka vida. Saznanje da sam izgubio oko i da neću moći da igram rukomet bilo je za mene strašno. Valčić je nekome dodavao loptu. Učinio je to tako nespretno i nehotično da se njegov prst našao u mom oku. Odmah sam osetio da je jako loše. Video sam da tekućina koja je istekla na parket nije krv nego oko.
Tako je govorio čovek. Znam, zvuči jezivo, baš zajebano, ali morao sam ovo da prekopiram da ne posumnjate da vas lažem. Teško je doživeti tako nešto, a svakako je teško i govoriti o tome. I još ovako hladnokrvno. Ma teško je samo da pročitaš ovo. A on, ni kriv ni dužan, baš kao i njegov kolega prstoubadač Josip Valčić:
Žaliću zbog toga celog života i nikad neću to zaboraviti. Znam da se to moglo svakom dogoditi, ali to mi nije nikakva uteha. Još proživljavam kako moj prst prodire u njegovo oko. Propao je duboko, znao sam da neće dobro završiti. Rukomet je grub, ali su slične povrede retke. Nadam se da će Karol sve to prebroditi, želim mu svu sreću.
Pošteno, ali izvinjenje ne može vratiti nečije oko. Ali takav je red… i koga je briga što je tebi teško zbog toga. Jaka stvar. I sad bi trebalo da parafraziram: sve je to normalno, sve je to sport. Pa nije baš, pomalo je glupavo. Teško da je normalno da odete da odigrate tekmu a vratite se bez oka, sa slomljenom vilicom, nogom, rukom. Ili se ne vratite uopšte. E pa nije to sport dragi moji, ali svega toga ima u sportu, nažalost. Treba se samo pomiriti sa nečim. Baš kao što je to uradio nesrećni Bjelecki:
Nažalost, ispalo je da se oko nije moglo spasiti. Moraću da naučim da živim novi život, izvan rukometa. Kako god bilo, snaći ću se. Preda mnom je još puno od života. Pa, izgubio sam samo oko!
Izjavljivao je Bielecki za neku poljsku štampu pokazavši tako određenu pribranost koja se ogleda u totalnoj pomirenosti sa situacijom, ne pokazujući pritom ni traga ogorčenosti. Kaže čovek da je to samo oko i ništa više! Kakva svest, čovek je srećan što je živ.
Nije to bio nikakav grub prekršaj nego čisti nesrećni slučaj. Takav se događa jedanput u milion. Ne ljutim se na Hrvata.
Jer danas će ti neko razbiti glavu ako ga slučajno zakačiš na ulici. Šta bi bilo da mu isteraš oko, doduše nenamerno? Ne bih da pomišljam na to. E, sada ću da parafraziram opet: pravi sportista najgore preživljava povredu koja ga od terena odvraća pa makar i mesec dana. Rekoh pravi sportista, neki sa radošću zarađuju novac sedeći na klupi, jer im je tako lakše, njima čak ni gips na nozi ne pada naročito teško, pogotovu ako je adekvatno plaćen. Gips. Zamislite kako neko preživljava da zbog povrede prekine karijeru? I znate li kada na fudbalu ili basketu dobijete nezgodan udarac? Dole (muškarci znaju zašto) ili gore. Potpuno svejedno, boli kako god okreneš…I kad vam se utera strah u kosti, pa se nakon toga plašite da potrčite, a kamoli da uđete u duel sa nekim? E, pa ja nemam srca, zato i nisam predodređen da budem vrhunski sportista. I šta se desi čoveku koji posle ovakve povrede reši da se vrati sportu? Ma šta sportu, rukometu jebote? Nije to šah, kuglanje ili banatske šore…Ma nema tih zaštitnih naočara, koje bi mene vratile… ali ko sam ja uopšte? Ja i nemam muda za tako nešto.
Neki će pak reći, pa dobro, čovek je živeo od rukometa, na takav se put odlučio, da tako za hleb zarađuje… Ma jok, ma nema tih para za koje bih se ja vratio…opet ja, ne vredi o meni trošiti reči. Nisam ja Bjelecki. I nije mala para koju on zarađuje, a nije ni velika. Rukomet je to. On ne može da se nakon tri sezone vrhunskog igranja finansijski obezbedi. Teško. Nije njega doveo helikopterom Roman Abramovič ili kupio Florentino Perez. Ipak je rukometni lebac dobrano krvaviji. Eto, ne može ni najbolji vaterpolista sveta (kažu da je to neki naš Vanja) da nakon završetka karijere digne sve četiri uvis. On mora da preore bazen do 35. godine, i da završi fakultet radi lične perspektive kasnije. Ali može ‘ristijano Ronaldo već sada da batali fudbal, komotno. Samo ako hoće. E u tome je razlika. A oni? Pa teško. I ko je bolji sportista, da li je neukusno porediti ih? Udovičić, Bjelecki, Ronaldo ili tamo neki kubanski amaterski bokser koji je bio dvostruki Olimpijski šampion, neki uzbekistanski džudista…glupo je porediti…Sportisti se danas vrednuju po finansijskim kriterijumima začinjenim medijskom zastupljenošću. Teško je danas reći da li je uopšte spot najdivnija sinteza tela i duha ili samo rekreativna navika. Da li je sport najplemenitija primena ljudske fizičke i mentalne snage ili samo šoubiznis?
Sport se nalazi tamo gde i prostitucija, kocka, prodaja droge…
Rekao je Ljubodrag Duci Simonović, mada i najobičnijem laiku nije teško da to primeti. Simonović, naš proslavljeni košarkaški reprezentativac, svetski prvak, koji je demonstrativno, sa još trojicom naših košarkaša, napustio Olimpijadu zbog dopingovanja košarkaša Portorika…bla bla, to i vrapci znaju…. Simonović je i danas ostao najveći sportski buntovnik, borac protiv kapitalizma i pobornik teorije da su sportisti danas moderni gladijatori. Duci Simonović ima dva fakulteta iza sebe i svakako se ne treba s njime zajebavati, ali je možda previše zaokupljen kojekakvim teorijama zavere. Međutim, kada govori o bolestima i izopačenosti modernog Olimpizma, tu se ima šta pametno čuti. On se javno oglasio, šteta što to niko ne čuje ili ne želi da čuje. Možda bi on i Bjeleckog okarakterisao kao gladijatora, ko zna…ali ovo što je rekao, sigurno je tačno.
Koje su sad to bolesti modernog sporta? Nije to ni isterano oko, ni slomljena noga ni vilica. Trebalo bi da je sport srčanost, nadmetanje, želja za uspehom, rezultatom, borba, viteštvo, snalažljivost, savršeno utrenirana veština, a nigde nije rečeno da je to i novac. I zna li neko kako je Kristijan Fris (on je srpski reprezentativac, ko nije znao) plakao na Olimpijskim igrama u Pekingu nakon ispadanja u prvom krugu na turniru u rvanju? Ne razumeju oni koje mrzi da dođu na Olimpijske igre, a to su oni koje danas nazivamo vrhunskim sportistima. Ili su samo atraktivni? Pa jesu li oni to? Da li ga ne treba svrstati u vrhunske sportiste zato što on ne zarađuje milione i što se odriče svega zarad četvorogodišnjeg treniranja za najveće takmičenje? Da ujutru šljaka na benzinskoj pumpi, da uveče trenira. Da se odriče noćnog provoda, punjene pljeskavice, piva, špricera, jeftinih kurvi…. Da to neprestano i sa entuzijazmom radi 4 godine, da željno iščekuje Olimpijske igre, da ne spava noć pred svečano otvaranje. Da se ponosi kako mu je učešće na Olimpijadi najveći uspeh u karijeri, a ne potpisivanje milionskog ugovora sa bogatim šeikom. I da ispadne u drugom krugu, i da se vrati kući i pokrije glavu rukama…da plače kao dete ili da se uteši da će za 4 godine ponovo, i da sa istim entuzijazmom počne opet? Zato on nikada neće predati meč, jer je za njega svaka borba svetinja, a ne jedan od dosadnih mečeva na ATP turniru, na kojem nema motive, jer sasvim pristojno zarađuje. Ali ja to ne znam, ne znate ni vi…
Iako to često radim, ponekad i bez ikakve logike, opet sam skočio tematski u neka druga polja. Ali ovaj put se nisam slučajno dotakao sporednih tema. Da se ipak vratim na centralnu figuru. Zašto razglabam o Karolu Bjeleckom, koji je on faktor sad? Bjelecki je jedna od onih spona, koje povezuju profesionalni sport (jer igranje u nemačkoj rukometnoj Bundesligi to svakako jeste) i nekakav izvorni, neiskvareni sportski duh. Nama, skepticima, dokazao je da pravih sportista i junaka ima i tamo. Nije baš svima novac popio mozak. Možda on neće nikad osvojiti Bundesligu, Svetsko, Evropsko prvenstvo ili Olimpijadu…ali zar je to bitno? Možda je zato on i bitan faktor. Zato što je on hrabar, zato što ima veliko srce, zato što je rođeni sportista, zato što je sportski heroj o kome treba pričati, čije ime podvig treba prepričavati i čiju priču treba ponavljati svakom klincu koji odlučuje da se bavi sportom. Zbog učenja sportskog vaspitanja, koje danas nedostaje mladim naraštajima. Ne verujem da bi Bjelecki pljunuo kolegu rukometaša, udario sudiju, pokazao srednji prst ka tribinama. Jer sportistu ne izgrađuje fizička sprema i urođena sportska inteligencija. Pre pedesetak godina, imalo je dosta intelektualaca u sportu, pa im tog vaspitanja nije manjkalo. Danas ima mnogo divljaka. Nekome treba dobra vaspitna motka pred odlazak na sportsko bojno polje. Ipak te gleda milijardu ljudi…
I šta je zapravo sport i koji su to njegovi “prijatelji”? Novac, marketing, politika, klađenje, sredstva za stvaranje profita, pomodarstvo? Ili primena ljudskih veština, borba, viteštvo…umetnost kontrole trenutka, ili možda nešto više. Više ni sam ne znam. Znam samo da je Bjelecki, najuzvišeniji i najplemenitiji primer…ili samo jedan od njih, da ne preteram ipak. I zašto ga treba pominjati? Pa valjda zato što bi on trebalo biti nečiji sportski idol. Potpuno nebitno čiji…zato što je progutao gorku pilulu i suočio se sa užasnom istinom. Zato što se posle 6 nedelja vratio rukometu, zato što su ga navijači pozdravili ovacijama, zato što je na prvoj zvaničnoj utakmici nakon povrede dao 11 golova, zato što je branio boje svoje zemlje na Svetskom prvenstvu, zato što ima muda jer je preuzeo odgovornost i dao nam gol u zadnjoj sekundi, zato što niko nije ni čuo za njega. Zato što od njega svaki sportista može da nauči nešto, što se ne postiže talentom i radom. Zato što mu je rukomet zadovoljstvo i život, a ne obaveza. Zato što je strašan rukometaš. Zato što će biti još bolji. Zato jer ne nosi cvike zato što je to u modi…nije smešno…
Da se vratim opet na onaj gol. I ja se tada njega nisam setio. Udarao sam rukama o sto, umesto da aplaudiram tom čoveku. Ali eto, da sam znao tada, možda bih lakše podneo, možda bih mu se poklonio do poda ili skinuo kapu, da sam je imao, možda bih rezigniran rekao: Svaka čast prijatelju. Mada čisto sumnjam jer sam veliki živac. I ako je neko zaslužio da postigne taj gol, neka je to baš on. Eto, možeš da igraš bez prsta, ruke, noge…ma možeš i bez oka. Samo ne možeš bez srca. Džabe ti i što imaš snage ko seoski vo i talenta na prodaju. Neko ne želi da ode na Svetsko prvenstvo zbog sopstvene svadbe, nekoga mrzi da ode na Olimpijske igre jer ima zakazano letovanje na Karibima, nekome se ne znoji na prijateljskoj utakmici reprezentacije. Ko ne želi, nađe razlog, ko želi nađe način. Pa makar i bez oka, kao naš junak iz Poljske. I svako ima pravo da svoj privatni život stavi ispred svog sportskog zanimanja. Sasvim normalno. Ali bi onda trebalo obratiti pažnju kome nalepiti etiketu vrhunski sportista, jer neki to ipak nisu. Ni oni, ni njihove patike sa vakuumskim đonom, supersonične kopačke ili aerodinamične frizure…sve se može i bez šminke…
A mi grdni, gde smo mi u svemu tome? Pa mi ćemo potražiti novu šansu za Olimpijske igre. Nadam se da ćemo uspeti. Nadam se i da će Poljaci uspeti. Sa Bjeleckim, naravno, da pronese duh Olimpizma, ukoliko on zaista postoji. I takav kakav je sport danas, ipak ima pojedinaca koji odstupaju od usađenih normi i materijalističkih klišea koji danas vladaju u savremenom sportu. Ima još sportista, onih pravih, Bjelecki je jedan od njih, ali ima ih još, siguran sam, samo ne postoji finansijski interes za njihovim eksponiranjem. Džabe ja ovo pričam... A ovaj srpski dželat, čovek sa “providnim” naočarima, stoji svojim primerom na vrhu svih, ne postoji veći dokaz i uverenje od njegove zle sreće. Tek da nas uveri da ljubav prema sportu ne gubi smisao. I neka oseti atletsku stazu stadiona u Londonu dogodine, biće to njegov najveći trijumf, veći i sjajniji od bilo koje medalje. I neka nam ponosno mahne na svečanom otvaranju, jer valjda Olimpijske igre zaslužuju takvog učesnika. A oni šminkeri neka ne dolaze, nije to njihovo prirodno stanište. Neka se ne guraju sa medijskim anonimusima i sportskim gromadama. Odmorite to leto, zalečite vaše hronične povrede koje ugrožavaju vašu profi karijeru. Tu vam nije mesto. Jer to je prilika da i oni najsiromašniji i najsrčaniji ugrabe 5 minuta slave. Da se i o njima napiše koji članak, da vidimo ko se to njima ponosio dok su cmizdrili na pobedničkom postolju, da čujemo kako su izgurali četvorogodišnje pripreme i za čiju su finansijsku milost molili da se tu uopšte i pojave. I neka najsrčaniji od njih, Bjelecki, bude na čelu kolone. Ustvari, pitam se, da li uopšte današnje Olimpijske igre, ovakve kakve su i kakve vrednosti zastupaju, zaslužuju takvog sportistu. To bi se verovatno Duci tako zapitao. Ko će ga znati. I koga je briga dok još ima dovoljno dobrostojećih "prijatelja" sporta...
Čak i tog 23. januara nisam mogao da ga se setim, iako sam o njemu čitao pre neka 3 meseca samo, a još mu je ime pominjao i onaj blesavi Strajnić tokom utakmice. To je već neki problem sa pamćenjem kojeg ranije nisam imao. Definitivno mi mozak ne radi kako bi trebalo ili bar ne onako kako sam navikao. A možda sam u tom trenutku toliko bio preokupiran buljenjem u mali ekran i dešavanjima na terenu da mi je bilo potpuno svejedno da li gol daje Vujin, Rnić ili Toskić, ili golman Darko Stanić, ma i da ga je selektor Vuković dao, ne bih primetio. Prokleti rukomet! Samo da uđe!
I ništa. 28-27 za Poljake. U zadnjoj sekundi. Ma šta sekunda, u zadnjoj stotinki primamo taj gol koji nas je, kako su se stvari tada odvijale, ujedno i udaljio od borbe za Olimpijske Igre u Londonu. Ja tako imam običaj da se nerviram dok gledam rukomet, verovatno zato što se tim sportom nikada nisam bavio, čak ni rekreativno, a kamoli profesionalno, pa mi nikako nije jasno kako direktni učesnici te plemenite igre ne mogu da pogode gol rukom, a da ne pominjem koliko su mi tek jasne pojedine sudijske odluke. Međutim, ja sam lupio tada ručerdom o sto i psovao šta god sam stigao. A heroj utakmice bio je u zagrljaju svojih saigrača iz Poljske. I saigrača i selektora, stručnog štaba, ekonoma, medicinske ekipe... Zasluženo, jebiga. Svaka mu čast, preuzeo je čovek odgovornost, samo, nije morao baš protiv nas. Baš je njega briga zbog toga. Utnuo nam ga je Karol Bjelecki onako majstorski. I ni tada ništa neobično nisam provalio. Ajde što nisam registrovao njegovo ime i prezime, nego se uopšte nisam zapitao zašto nosi one kompletno “providne“ naočare dok nam cepa mrežu i ostavlja nas da zabezeknuto gledamo u semafor i hvatamo se za glave. Ništa čudno. I Redži Miler je nosio naočare i košarkaši nose duge čarape iako ne koriste kostobrane, moda neka valjda. Ali zapamtio sam ime. Karol Bjelecki, srpski dželat. Jer jako dobro pamtim te dželate, još od Štefana Levgrena, Edgara Davidsa (i on je nosio naočare), Kerema Tunčerija i ostalih delija koji su nas zavijali u crno u zadnjim sekundama. I opet ništa. Gol pao, završena utakmica, sutra u zaborav...
I kao što mi se obično upali neka lampica tako iznenada, nekad i sa godinu dana zakašnjenja, tako je bilo i pre neki dan. Odjednom, niotkuda. Kako mi je samo on pao na pamet, a čak se i Svetsko prvenstvo završilo? A i to je rukomet na kraju krajeva. Međutim, lampica nije prestajala da svetluca, a kroz glavu mi je prolazilo njegovo ime– Karol Bjelecki. Eto, svaka reakcija je korisna, pa čak i ona zakasnela! Šta, koji đavo, Karol Bjelecki, pitao sam se? Prepirao sam se sa samim sobom. Da, čoveče, onaj visoki plavi, žgoljavi Poljak što nam ga je zabiberio pre dve nedelje! Da, to je on! Pa dobro, i? Pa on nema jedno oko! Setio sam se! Kako nema? Pa lepo, isterali su mu oko... Bukvalno ga nema, šta tu ima nejasno... I to baš na utakmici reprezentacije. Pa da, zato nosi one zaštitne naočare, logično... Au, jedva ispovezah stvari...konačno sam se setio da sam pre tri meseca čitao članak pod nazivom: Bjelecki se vratio rukometu! To je taj lik koji je 23. juna 2010. na “prijateljskoj“ tekmi protiv Hrvatske ostao bez oka. Ali stvarno! Da. Dobio je hladan prst u očnu duplju od Josipa Valčića (u suštini, njegovo ime uopšte nije ni bitno...). Kratko, jasno. I kraj. To ti je rukomet prijatelju, nema namere. I to još dok je igrao odbranu, bezazlena reakcija, ostaješ bez oka dok si rekao keks. Zamisli to. I dok se Bjelecki opametio i video šta se dešava, onim jednim okom koje mu je ostalo, već je počeo da se potuca po najboljim nemačkim klinikama, kako to već ide... ali su mu i najbolji specijalisti potvrdili da se levo oko više ne može vratiti. Kraj priče. I klupske i reprezentativne karijere.
Nemam levo oko. Potpuno je slepo i nema nikakve mogućnosti povratka vida. Saznanje da sam izgubio oko i da neću moći da igram rukomet bilo je za mene strašno. Valčić je nekome dodavao loptu. Učinio je to tako nespretno i nehotično da se njegov prst našao u mom oku. Odmah sam osetio da je jako loše. Video sam da tekućina koja je istekla na parket nije krv nego oko.
Tako je govorio čovek. Znam, zvuči jezivo, baš zajebano, ali morao sam ovo da prekopiram da ne posumnjate da vas lažem. Teško je doživeti tako nešto, a svakako je teško i govoriti o tome. I još ovako hladnokrvno. Ma teško je samo da pročitaš ovo. A on, ni kriv ni dužan, baš kao i njegov kolega prstoubadač Josip Valčić:
Žaliću zbog toga celog života i nikad neću to zaboraviti. Znam da se to moglo svakom dogoditi, ali to mi nije nikakva uteha. Još proživljavam kako moj prst prodire u njegovo oko. Propao je duboko, znao sam da neće dobro završiti. Rukomet je grub, ali su slične povrede retke. Nadam se da će Karol sve to prebroditi, želim mu svu sreću.
Pošteno, ali izvinjenje ne može vratiti nečije oko. Ali takav je red… i koga je briga što je tebi teško zbog toga. Jaka stvar. I sad bi trebalo da parafraziram: sve je to normalno, sve je to sport. Pa nije baš, pomalo je glupavo. Teško da je normalno da odete da odigrate tekmu a vratite se bez oka, sa slomljenom vilicom, nogom, rukom. Ili se ne vratite uopšte. E pa nije to sport dragi moji, ali svega toga ima u sportu, nažalost. Treba se samo pomiriti sa nečim. Baš kao što je to uradio nesrećni Bjelecki:
Nažalost, ispalo je da se oko nije moglo spasiti. Moraću da naučim da živim novi život, izvan rukometa. Kako god bilo, snaći ću se. Preda mnom je još puno od života. Pa, izgubio sam samo oko!
Izjavljivao je Bielecki za neku poljsku štampu pokazavši tako određenu pribranost koja se ogleda u totalnoj pomirenosti sa situacijom, ne pokazujući pritom ni traga ogorčenosti. Kaže čovek da je to samo oko i ništa više! Kakva svest, čovek je srećan što je živ.
Nije to bio nikakav grub prekršaj nego čisti nesrećni slučaj. Takav se događa jedanput u milion. Ne ljutim se na Hrvata.
Jer danas će ti neko razbiti glavu ako ga slučajno zakačiš na ulici. Šta bi bilo da mu isteraš oko, doduše nenamerno? Ne bih da pomišljam na to. E, sada ću da parafraziram opet: pravi sportista najgore preživljava povredu koja ga od terena odvraća pa makar i mesec dana. Rekoh pravi sportista, neki sa radošću zarađuju novac sedeći na klupi, jer im je tako lakše, njima čak ni gips na nozi ne pada naročito teško, pogotovu ako je adekvatno plaćen. Gips. Zamislite kako neko preživljava da zbog povrede prekine karijeru? I znate li kada na fudbalu ili basketu dobijete nezgodan udarac? Dole (muškarci znaju zašto) ili gore. Potpuno svejedno, boli kako god okreneš…I kad vam se utera strah u kosti, pa se nakon toga plašite da potrčite, a kamoli da uđete u duel sa nekim? E, pa ja nemam srca, zato i nisam predodređen da budem vrhunski sportista. I šta se desi čoveku koji posle ovakve povrede reši da se vrati sportu? Ma šta sportu, rukometu jebote? Nije to šah, kuglanje ili banatske šore…Ma nema tih zaštitnih naočara, koje bi mene vratile… ali ko sam ja uopšte? Ja i nemam muda za tako nešto.
Neki će pak reći, pa dobro, čovek je živeo od rukometa, na takav se put odlučio, da tako za hleb zarađuje… Ma jok, ma nema tih para za koje bih se ja vratio…opet ja, ne vredi o meni trošiti reči. Nisam ja Bjelecki. I nije mala para koju on zarađuje, a nije ni velika. Rukomet je to. On ne može da se nakon tri sezone vrhunskog igranja finansijski obezbedi. Teško. Nije njega doveo helikopterom Roman Abramovič ili kupio Florentino Perez. Ipak je rukometni lebac dobrano krvaviji. Eto, ne može ni najbolji vaterpolista sveta (kažu da je to neki naš Vanja) da nakon završetka karijere digne sve četiri uvis. On mora da preore bazen do 35. godine, i da završi fakultet radi lične perspektive kasnije. Ali može ‘ristijano Ronaldo već sada da batali fudbal, komotno. Samo ako hoće. E u tome je razlika. A oni? Pa teško. I ko je bolji sportista, da li je neukusno porediti ih? Udovičić, Bjelecki, Ronaldo ili tamo neki kubanski amaterski bokser koji je bio dvostruki Olimpijski šampion, neki uzbekistanski džudista…glupo je porediti…Sportisti se danas vrednuju po finansijskim kriterijumima začinjenim medijskom zastupljenošću. Teško je danas reći da li je uopšte spot najdivnija sinteza tela i duha ili samo rekreativna navika. Da li je sport najplemenitija primena ljudske fizičke i mentalne snage ili samo šoubiznis?
Sport se nalazi tamo gde i prostitucija, kocka, prodaja droge…
Rekao je Ljubodrag Duci Simonović, mada i najobičnijem laiku nije teško da to primeti. Simonović, naš proslavljeni košarkaški reprezentativac, svetski prvak, koji je demonstrativno, sa još trojicom naših košarkaša, napustio Olimpijadu zbog dopingovanja košarkaša Portorika…bla bla, to i vrapci znaju…. Simonović je i danas ostao najveći sportski buntovnik, borac protiv kapitalizma i pobornik teorije da su sportisti danas moderni gladijatori. Duci Simonović ima dva fakulteta iza sebe i svakako se ne treba s njime zajebavati, ali je možda previše zaokupljen kojekakvim teorijama zavere. Međutim, kada govori o bolestima i izopačenosti modernog Olimpizma, tu se ima šta pametno čuti. On se javno oglasio, šteta što to niko ne čuje ili ne želi da čuje. Možda bi on i Bjeleckog okarakterisao kao gladijatora, ko zna…ali ovo što je rekao, sigurno je tačno.
Koje su sad to bolesti modernog sporta? Nije to ni isterano oko, ni slomljena noga ni vilica. Trebalo bi da je sport srčanost, nadmetanje, želja za uspehom, rezultatom, borba, viteštvo, snalažljivost, savršeno utrenirana veština, a nigde nije rečeno da je to i novac. I zna li neko kako je Kristijan Fris (on je srpski reprezentativac, ko nije znao) plakao na Olimpijskim igrama u Pekingu nakon ispadanja u prvom krugu na turniru u rvanju? Ne razumeju oni koje mrzi da dođu na Olimpijske igre, a to su oni koje danas nazivamo vrhunskim sportistima. Ili su samo atraktivni? Pa jesu li oni to? Da li ga ne treba svrstati u vrhunske sportiste zato što on ne zarađuje milione i što se odriče svega zarad četvorogodišnjeg treniranja za najveće takmičenje? Da ujutru šljaka na benzinskoj pumpi, da uveče trenira. Da se odriče noćnog provoda, punjene pljeskavice, piva, špricera, jeftinih kurvi…. Da to neprestano i sa entuzijazmom radi 4 godine, da željno iščekuje Olimpijske igre, da ne spava noć pred svečano otvaranje. Da se ponosi kako mu je učešće na Olimpijadi najveći uspeh u karijeri, a ne potpisivanje milionskog ugovora sa bogatim šeikom. I da ispadne u drugom krugu, i da se vrati kući i pokrije glavu rukama…da plače kao dete ili da se uteši da će za 4 godine ponovo, i da sa istim entuzijazmom počne opet? Zato on nikada neće predati meč, jer je za njega svaka borba svetinja, a ne jedan od dosadnih mečeva na ATP turniru, na kojem nema motive, jer sasvim pristojno zarađuje. Ali ja to ne znam, ne znate ni vi…
Iako to često radim, ponekad i bez ikakve logike, opet sam skočio tematski u neka druga polja. Ali ovaj put se nisam slučajno dotakao sporednih tema. Da se ipak vratim na centralnu figuru. Zašto razglabam o Karolu Bjeleckom, koji je on faktor sad? Bjelecki je jedna od onih spona, koje povezuju profesionalni sport (jer igranje u nemačkoj rukometnoj Bundesligi to svakako jeste) i nekakav izvorni, neiskvareni sportski duh. Nama, skepticima, dokazao je da pravih sportista i junaka ima i tamo. Nije baš svima novac popio mozak. Možda on neće nikad osvojiti Bundesligu, Svetsko, Evropsko prvenstvo ili Olimpijadu…ali zar je to bitno? Možda je zato on i bitan faktor. Zato što je on hrabar, zato što ima veliko srce, zato što je rođeni sportista, zato što je sportski heroj o kome treba pričati, čije ime podvig treba prepričavati i čiju priču treba ponavljati svakom klincu koji odlučuje da se bavi sportom. Zbog učenja sportskog vaspitanja, koje danas nedostaje mladim naraštajima. Ne verujem da bi Bjelecki pljunuo kolegu rukometaša, udario sudiju, pokazao srednji prst ka tribinama. Jer sportistu ne izgrađuje fizička sprema i urođena sportska inteligencija. Pre pedesetak godina, imalo je dosta intelektualaca u sportu, pa im tog vaspitanja nije manjkalo. Danas ima mnogo divljaka. Nekome treba dobra vaspitna motka pred odlazak na sportsko bojno polje. Ipak te gleda milijardu ljudi…
I šta je zapravo sport i koji su to njegovi “prijatelji”? Novac, marketing, politika, klađenje, sredstva za stvaranje profita, pomodarstvo? Ili primena ljudskih veština, borba, viteštvo…umetnost kontrole trenutka, ili možda nešto više. Više ni sam ne znam. Znam samo da je Bjelecki, najuzvišeniji i najplemenitiji primer…ili samo jedan od njih, da ne preteram ipak. I zašto ga treba pominjati? Pa valjda zato što bi on trebalo biti nečiji sportski idol. Potpuno nebitno čiji…zato što je progutao gorku pilulu i suočio se sa užasnom istinom. Zato što se posle 6 nedelja vratio rukometu, zato što su ga navijači pozdravili ovacijama, zato što je na prvoj zvaničnoj utakmici nakon povrede dao 11 golova, zato što je branio boje svoje zemlje na Svetskom prvenstvu, zato što ima muda jer je preuzeo odgovornost i dao nam gol u zadnjoj sekundi, zato što niko nije ni čuo za njega. Zato što od njega svaki sportista može da nauči nešto, što se ne postiže talentom i radom. Zato što mu je rukomet zadovoljstvo i život, a ne obaveza. Zato što je strašan rukometaš. Zato što će biti još bolji. Zato jer ne nosi cvike zato što je to u modi…nije smešno…
Da se vratim opet na onaj gol. I ja se tada njega nisam setio. Udarao sam rukama o sto, umesto da aplaudiram tom čoveku. Ali eto, da sam znao tada, možda bih lakše podneo, možda bih mu se poklonio do poda ili skinuo kapu, da sam je imao, možda bih rezigniran rekao: Svaka čast prijatelju. Mada čisto sumnjam jer sam veliki živac. I ako je neko zaslužio da postigne taj gol, neka je to baš on. Eto, možeš da igraš bez prsta, ruke, noge…ma možeš i bez oka. Samo ne možeš bez srca. Džabe ti i što imaš snage ko seoski vo i talenta na prodaju. Neko ne želi da ode na Svetsko prvenstvo zbog sopstvene svadbe, nekoga mrzi da ode na Olimpijske igre jer ima zakazano letovanje na Karibima, nekome se ne znoji na prijateljskoj utakmici reprezentacije. Ko ne želi, nađe razlog, ko želi nađe način. Pa makar i bez oka, kao naš junak iz Poljske. I svako ima pravo da svoj privatni život stavi ispred svog sportskog zanimanja. Sasvim normalno. Ali bi onda trebalo obratiti pažnju kome nalepiti etiketu vrhunski sportista, jer neki to ipak nisu. Ni oni, ni njihove patike sa vakuumskim đonom, supersonične kopačke ili aerodinamične frizure…sve se može i bez šminke…
A mi grdni, gde smo mi u svemu tome? Pa mi ćemo potražiti novu šansu za Olimpijske igre. Nadam se da ćemo uspeti. Nadam se i da će Poljaci uspeti. Sa Bjeleckim, naravno, da pronese duh Olimpizma, ukoliko on zaista postoji. I takav kakav je sport danas, ipak ima pojedinaca koji odstupaju od usađenih normi i materijalističkih klišea koji danas vladaju u savremenom sportu. Ima još sportista, onih pravih, Bjelecki je jedan od njih, ali ima ih još, siguran sam, samo ne postoji finansijski interes za njihovim eksponiranjem. Džabe ja ovo pričam... A ovaj srpski dželat, čovek sa “providnim” naočarima, stoji svojim primerom na vrhu svih, ne postoji veći dokaz i uverenje od njegove zle sreće. Tek da nas uveri da ljubav prema sportu ne gubi smisao. I neka oseti atletsku stazu stadiona u Londonu dogodine, biće to njegov najveći trijumf, veći i sjajniji od bilo koje medalje. I neka nam ponosno mahne na svečanom otvaranju, jer valjda Olimpijske igre zaslužuju takvog učesnika. A oni šminkeri neka ne dolaze, nije to njihovo prirodno stanište. Neka se ne guraju sa medijskim anonimusima i sportskim gromadama. Odmorite to leto, zalečite vaše hronične povrede koje ugrožavaju vašu profi karijeru. Tu vam nije mesto. Jer to je prilika da i oni najsiromašniji i najsrčaniji ugrabe 5 minuta slave. Da se i o njima napiše koji članak, da vidimo ko se to njima ponosio dok su cmizdrili na pobedničkom postolju, da čujemo kako su izgurali četvorogodišnje pripreme i za čiju su finansijsku milost molili da se tu uopšte i pojave. I neka najsrčaniji od njih, Bjelecki, bude na čelu kolone. Ustvari, pitam se, da li uopšte današnje Olimpijske igre, ovakve kakve su i kakve vrednosti zastupaju, zaslužuju takvog sportistu. To bi se verovatno Duci tako zapitao. Ko će ga znati. I koga je briga dok još ima dovoljno dobrostojećih "prijatelja" sporta...
