субота, 04. јун 2011.

Reč dve o "providnim" naočarima, srčanosti i “prijateljima” sporta

                Nemam običaj da zaboravljam nečija imena i prezimena. Kad ih prvi put čujem uglavnom ih dobro upamtim, čak bolje nego nečiju facu. Bez obzira da li je ime domaće ili...nije domaće. Ne znam kako sam ovaj put zaboravio ime tog čoveka, jer sam povrh svega, upoznavajući se sa njegovom zlom sudbinom bio toliko fasciniran da sam mislio da nikako ne mogu da izbrišem to ime iz glave iako nikada nisam ni video kako izgleda.

                Čak i tog 23. januara nisam mogao da ga se setim, iako sam o njemu čitao pre neka 3 meseca samo, a još mu je ime pominjao i onaj blesavi Strajnić tokom utakmice. To je već neki problem sa pamćenjem kojeg ranije nisam imao. Definitivno mi mozak ne radi kako bi trebalo ili bar ne onako kako sam navikao. A možda sam u tom trenutku toliko bio preokupiran buljenjem u mali ekran i dešavanjima na terenu da mi je bilo potpuno svejedno da li gol daje Vujin, Rnić ili Toskić, ili golman Darko Stanić, ma i da ga je selektor Vuković dao, ne bih primetio. Prokleti rukomet! Samo da uđe!

               I ništa. 28-27 za Poljake. U zadnjoj sekundi. Ma šta sekunda, u zadnjoj stotinki primamo taj gol koji nas je, kako su se stvari tada odvijale, ujedno i udaljio od borbe za Olimpijske Igre u Londonu. Ja tako imam običaj da se nerviram dok gledam rukomet, verovatno zato što se tim sportom nikada nisam bavio, čak ni rekreativno, a kamoli profesionalno, pa mi nikako nije jasno kako direktni učesnici te plemenite igre ne mogu da pogode gol rukom, a da ne pominjem koliko su mi tek jasne pojedine sudijske odluke. Međutim, ja sam lupio tada ručerdom o sto i psovao šta god sam stigao. A heroj utakmice bio je u zagrljaju svojih saigrača iz Poljske. I saigrača i selektora, stručnog štaba, ekonoma, medicinske ekipe... Zasluženo, jebiga. Svaka mu čast, preuzeo je čovek odgovornost, samo, nije morao baš protiv nas. Baš je njega briga zbog toga. Utnuo nam ga je Karol Bjelecki onako majstorski. I ni tada ništa neobično nisam provalio. Ajde što nisam registrovao njegovo ime i prezime, nego se uopšte nisam zapitao zašto nosi one kompletno “providne“ naočare dok nam cepa mrežu i ostavlja nas da zabezeknuto gledamo u semafor i hvatamo se za glave. Ništa čudno. I Redži Miler je nosio naočare i košarkaši nose duge čarape iako ne koriste kostobrane, moda neka valjda. Ali zapamtio sam ime. Karol Bjelecki, srpski dželat. Jer jako dobro pamtim te dželate, još od Štefana Levgrena, Edgara Davidsa (i on je nosio naočare), Kerema Tunčerija i ostalih delija koji su nas zavijali u crno u zadnjim sekundama. I opet ništa. Gol pao, završena utakmica, sutra u zaborav...

                  I kao što mi se obično upali neka lampica tako iznenada, nekad i sa godinu dana zakašnjenja, tako je bilo i pre neki dan. Odjednom, niotkuda. Kako mi je samo on pao na pamet, a čak se i Svetsko prvenstvo završilo? A i to je rukomet na kraju krajeva. Međutim, lampica nije prestajala da svetluca, a kroz glavu mi je prolazilo njegovo ime– Karol Bjelecki. Eto, svaka reakcija je korisna, pa čak i ona zakasnela! Šta, koji đavo, Karol Bjelecki, pitao sam se? Prepirao sam se sa samim sobom. Da, čoveče, onaj visoki plavi, žgoljavi Poljak što nam ga je zabiberio pre dve nedelje! Da, to je on! Pa dobro, i? Pa on nema jedno oko! Setio sam se! Kako nema? Pa lepo, isterali su mu oko... Bukvalno ga nema, šta tu ima nejasno... I to baš na utakmici reprezentacije. Pa da, zato nosi one zaštitne naočare, logično... Au, jedva ispovezah stvari...konačno sam se setio da sam pre tri meseca čitao članak pod nazivom: Bjelecki se vratio rukometu! To je taj lik koji je 23. juna 2010. na “prijateljskoj“ tekmi protiv Hrvatske ostao bez oka. Ali stvarno! Da. Dobio je hladan prst u očnu duplju od Josipa Valčića (u suštini, njegovo ime uopšte nije ni bitno...). Kratko, jasno. I kraj. To ti je rukomet prijatelju, nema namere. I to još dok je igrao odbranu, bezazlena reakcija, ostaješ bez oka dok si rekao keks. Zamisli to. I dok se Bjelecki opametio i video šta se dešava, onim jednim okom koje mu je ostalo, već je počeo da se potuca po najboljim nemačkim klinikama, kako to već ide... ali su mu i najbolji specijalisti potvrdili da se levo oko više ne može vratiti. Kraj priče. I klupske i reprezentativne karijere.

Nemam levo oko. Potpuno je slepo i nema nikakve mogućnosti povratka vida. Saznanje da sam izgubio oko i da neću moći da igram rukomet bilo je za mene strašno. Valčić je nekome dodavao loptu. Učinio je to tako nespretno i nehotično da se njegov prst našao u mom oku. Odmah sam osetio da je jako loše. Video sam da tekućina koja je istekla na parket nije krv nego oko.

               Tako je govorio čovek. Znam, zvuči jezivo, baš zajebano, ali morao sam ovo da prekopiram da ne posumnjate da vas lažem. Teško je doživeti tako nešto, a svakako je teško i govoriti o tome. I još ovako hladnokrvno. Ma teško je samo da pročitaš ovo. A on, ni kriv ni dužan, baš kao i njegov kolega prstoubadač Josip Valčić:

               Žaliću zbog toga celog života i nikad neću to zaboraviti. Znam da se to moglo svakom dogoditi, ali to mi nije nikakva uteha. Još proživljavam kako moj prst prodire u njegovo oko. Propao je duboko, znao sam da neće dobro završiti. Rukomet je grub, ali su slične povrede retke. Nadam se da će Karol sve to prebroditi, želim mu svu sreću.

               Pošteno, ali izvinjenje ne može vratiti nečije oko. Ali takav je red… i koga je briga što je tebi teško zbog toga. Jaka stvar. I sad bi trebalo da parafraziram: sve je to normalno, sve je to sport. Pa nije baš, pomalo je glupavo. Teško da je normalno da odete da odigrate tekmu a vratite se bez oka, sa slomljenom vilicom, nogom, rukom. Ili se ne vratite uopšte. E pa nije to sport dragi moji, ali svega toga ima u sportu, nažalost. Treba se samo pomiriti sa nečim. Baš kao što je to uradio nesrećni Bjelecki:

          Nažalost, ispalo je da se oko nije moglo spasiti. Moraću da naučim da živim novi život, izvan rukometa. Kako god bilo, snaći ću se. Preda mnom je još puno od života. Pa, izgubio sam samo oko!

Izjavljivao je Bielecki za neku poljsku štampu pokazavši tako određenu pribranost koja se ogleda u totalnoj pomirenosti sa situacijom, ne pokazujući pritom ni traga ogorčenosti. Kaže čovek da je to samo oko i ništa više! Kakva svest, čovek je srećan što je živ.

Nije to bio nikakav grub prekršaj nego čisti nesrećni slučaj. Takav se događa jedanput u milion. Ne ljutim se na Hrvata.

             Jer danas će ti neko razbiti glavu ako ga slučajno zakačiš na ulici. Šta bi bilo da mu isteraš oko, doduše nenamerno? Ne bih da pomišljam na to. E, sada ću da parafraziram opet: pravi sportista najgore preživljava povredu koja ga od terena odvraća pa makar i mesec dana. Rekoh pravi sportista, neki sa radošću zarađuju novac sedeći na klupi, jer im je tako lakše, njima čak ni gips na nozi ne pada naročito teško, pogotovu ako je adekvatno plaćen. Gips. Zamislite kako neko preživljava da zbog povrede prekine karijeru? I znate li kada na fudbalu ili basketu dobijete nezgodan udarac? Dole (muškarci znaju zašto) ili gore. Potpuno svejedno, boli kako god okreneš…I kad vam se utera strah u kosti, pa se nakon toga plašite da potrčite, a kamoli da uđete u duel sa nekim? E, pa ja nemam srca, zato i nisam predodređen da budem vrhunski sportista. I šta se desi čoveku koji posle ovakve povrede reši da se vrati sportu? Ma šta sportu, rukometu jebote? Nije to šah, kuglanje ili banatske šore…Ma nema tih zaštitnih naočara, koje bi mene vratile… ali ko sam ja uopšte? Ja i nemam muda za tako nešto.

               Neki će pak reći, pa dobro, čovek je živeo od rukometa, na takav se put odlučio, da tako za hleb zarađuje… Ma jok, ma nema tih para za koje bih se ja vratio…opet ja, ne vredi o meni trošiti reči. Nisam ja Bjelecki. I nije mala para koju on zarađuje, a nije ni velika. Rukomet je to. On ne može da se nakon tri sezone vrhunskog igranja finansijski obezbedi. Teško. Nije njega doveo helikopterom Roman Abramovič ili kupio Florentino Perez. Ipak je rukometni lebac dobrano krvaviji. Eto, ne može ni najbolji vaterpolista sveta (kažu da je to neki naš Vanja) da nakon završetka karijere digne sve četiri uvis. On mora da preore bazen do 35. godine, i da završi fakultet radi lične perspektive kasnije. Ali može ‘ristijano Ronaldo već sada da batali fudbal, komotno. Samo ako hoće. E u tome je razlika. A oni? Pa teško. I ko je bolji sportista, da li je neukusno porediti ih? Udovičić, Bjelecki, Ronaldo ili tamo neki kubanski amaterski bokser koji je bio dvostruki Olimpijski šampion, neki uzbekistanski džudista…glupo je porediti…Sportisti se danas vrednuju po finansijskim kriterijumima začinjenim medijskom zastupljenošću. Teško je danas reći da li je uopšte spot najdivnija sinteza tela i duha ili samo rekreativna navika. Da li je sport najplemenitija primena ljudske fizičke i mentalne snage ili samo šoubiznis?

Sport se nalazi tamo gde i prostitucija, kocka, prodaja droge…

Rekao je Ljubodrag Duci Simonović, mada i najobičnijem laiku nije teško da to primeti. Simonović, naš proslavljeni košarkaški reprezentativac, svetski prvak, koji je demonstrativno, sa još trojicom naših košarkaša, napustio Olimpijadu zbog dopingovanja košarkaša Portorika…bla bla, to i vrapci znaju…. Simonović je i danas ostao najveći sportski buntovnik, borac protiv kapitalizma i pobornik teorije da su sportisti danas moderni gladijatori. Duci Simonović ima dva fakulteta iza sebe i svakako se ne treba s njime zajebavati, ali je možda previše zaokupljen kojekakvim teorijama zavere. Međutim, kada govori o bolestima i izopačenosti modernog Olimpizma, tu se ima šta pametno čuti. On se javno oglasio, šteta što to niko ne čuje ili ne želi da čuje. Možda bi on i Bjeleckog okarakterisao kao gladijatora, ko zna…ali ovo što je rekao, sigurno je tačno.

                Koje su sad to bolesti modernog sporta? Nije to ni isterano oko, ni slomljena noga ni vilica. Trebalo bi da je sport srčanost, nadmetanje, želja za uspehom, rezultatom, borba, viteštvo, snalažljivost, savršeno utrenirana veština, a nigde nije rečeno da je to i novac. I zna li neko kako je Kristijan Fris (on je srpski reprezentativac, ko nije znao) plakao na Olimpijskim igrama u Pekingu nakon ispadanja u prvom krugu na turniru u rvanju? Ne razumeju oni koje mrzi da dođu na Olimpijske igre, a to su oni koje danas nazivamo vrhunskim sportistima. Ili su samo atraktivni? Pa jesu li oni to? Da li ga ne treba svrstati u vrhunske sportiste zato što on ne zarađuje milione i što se odriče svega zarad četvorogodišnjeg treniranja za najveće takmičenje? Da ujutru šljaka na benzinskoj pumpi, da uveče trenira. Da se odriče noćnog provoda, punjene pljeskavice, piva, špricera, jeftinih kurvi…. Da to neprestano i sa entuzijazmom radi 4 godine, da željno iščekuje Olimpijske igre, da ne spava noć pred svečano otvaranje. Da se ponosi kako mu je učešće na Olimpijadi najveći uspeh u karijeri, a ne potpisivanje milionskog ugovora sa bogatim šeikom. I da ispadne u drugom krugu, i da se vrati kući i pokrije glavu rukama…da plače kao dete ili da se uteši da će za 4 godine ponovo, i da sa istim entuzijazmom počne opet? Zato on nikada neće predati meč, jer je za njega svaka borba svetinja, a ne jedan od dosadnih mečeva na ATP turniru, na kojem nema motive, jer sasvim pristojno zarađuje. Ali ja to ne znam, ne znate ni vi…

              Iako to često radim, ponekad i bez ikakve logike, opet sam skočio tematski u neka druga polja. Ali ovaj put se nisam slučajno dotakao sporednih tema. Da se ipak vratim na centralnu figuru. Zašto razglabam o Karolu Bjeleckom, koji je on faktor sad? Bjelecki je jedna od onih spona, koje povezuju profesionalni sport (jer igranje u nemačkoj rukometnoj Bundesligi to svakako jeste) i nekakav izvorni, neiskvareni sportski duh. Nama, skepticima, dokazao je da pravih sportista i junaka ima i tamo. Nije baš svima novac popio mozak. Možda on neće nikad osvojiti Bundesligu, Svetsko, Evropsko prvenstvo ili Olimpijadu…ali zar je to bitno? Možda je zato on i bitan faktor. Zato što je on hrabar, zato što ima veliko srce, zato što je rođeni sportista, zato što je sportski heroj o kome treba pričati, čije ime podvig treba prepričavati i čiju priču treba ponavljati svakom klincu koji odlučuje da se bavi sportom. Zbog učenja sportskog vaspitanja, koje danas nedostaje mladim naraštajima. Ne verujem da bi Bjelecki pljunuo kolegu rukometaša, udario sudiju, pokazao srednji prst ka tribinama. Jer sportistu ne izgrađuje fizička sprema i urođena sportska inteligencija. Pre pedesetak godina, imalo je dosta intelektualaca u sportu, pa im tog vaspitanja nije manjkalo. Danas ima mnogo divljaka. Nekome treba dobra vaspitna motka pred odlazak na sportsko bojno polje. Ipak te gleda milijardu ljudi…

              I šta je zapravo sport i koji su to njegovi “prijatelji”? Novac, marketing, politika, klađenje, sredstva za stvaranje profita, pomodarstvo? Ili primena ljudskih veština, borba, viteštvo…umetnost kontrole trenutka, ili možda nešto više. Više ni sam ne znam. Znam samo da je Bjelecki, najuzvišeniji i najplemenitiji primer…ili samo jedan od njih, da ne preteram ipak. I zašto ga treba pominjati? Pa valjda zato što bi on trebalo biti nečiji sportski idol. Potpuno nebitno čiji…zato što je progutao gorku pilulu i suočio se sa užasnom istinom. Zato što se posle 6 nedelja vratio rukometu, zato što su ga navijači pozdravili ovacijama, zato što je na prvoj zvaničnoj utakmici nakon povrede dao 11 golova, zato što je branio boje svoje zemlje na Svetskom prvenstvu, zato što ima muda jer je preuzeo odgovornost i dao nam gol u zadnjoj sekundi, zato što niko nije ni čuo za njega. Zato što od njega svaki sportista može da nauči nešto, što se ne postiže talentom i radom. Zato što mu je rukomet zadovoljstvo i život, a ne obaveza. Zato što je strašan rukometaš. Zato što će biti još bolji. Zato jer ne nosi cvike zato što je to u modi…nije smešno…

             Da se vratim opet na onaj gol. I ja se tada njega nisam setio. Udarao sam rukama o sto, umesto da aplaudiram tom čoveku. Ali eto, da sam znao tada, možda bih lakše podneo, možda bih mu se poklonio do poda ili skinuo kapu, da sam je imao, možda bih rezigniran rekao: Svaka čast prijatelju. Mada čisto sumnjam jer sam veliki živac. I ako je neko zaslužio da postigne taj gol, neka je to baš on. Eto, možeš da igraš bez prsta, ruke, noge…ma možeš i bez oka. Samo ne možeš bez srca. Džabe ti i što imaš snage ko seoski vo i talenta na prodaju. Neko ne želi da ode na Svetsko prvenstvo zbog sopstvene svadbe, nekoga mrzi da ode na Olimpijske igre jer ima zakazano letovanje na Karibima, nekome se ne znoji na prijateljskoj utakmici reprezentacije. Ko ne želi, nađe razlog, ko želi nađe način. Pa makar i bez oka, kao naš junak iz Poljske. I svako ima pravo da svoj privatni život stavi ispred svog sportskog zanimanja. Sasvim normalno. Ali bi onda trebalo obratiti pažnju kome nalepiti etiketu vrhunski sportista, jer neki to ipak nisu. Ni oni, ni njihove patike sa vakuumskim đonom, supersonične kopačke ili aerodinamične frizure…sve se može i bez šminke…

               A mi grdni, gde smo mi u svemu tome? Pa mi ćemo potražiti novu šansu za Olimpijske igre. Nadam se da ćemo uspeti. Nadam se i da će Poljaci uspeti. Sa Bjeleckim, naravno, da pronese duh Olimpizma, ukoliko on zaista postoji. I takav kakav je sport danas, ipak ima pojedinaca koji odstupaju od usađenih normi i materijalističkih klišea koji danas vladaju u savremenom sportu. Ima još sportista, onih pravih, Bjelecki je jedan od njih, ali ima ih još, siguran sam, samo ne postoji finansijski interes za njihovim eksponiranjem. Džabe ja ovo pričam... A ovaj srpski dželat, čovek sa “providnim” naočarima, stoji svojim primerom na vrhu svih, ne postoji veći dokaz i uverenje od njegove zle sreće. Tek da nas uveri da ljubav prema sportu ne gubi smisao. I neka oseti atletsku stazu stadiona u Londonu dogodine, biće to njegov najveći trijumf, veći i sjajniji od bilo koje medalje. I neka nam ponosno mahne na svečanom otvaranju, jer valjda Olimpijske igre zaslužuju takvog učesnika. A oni šminkeri neka ne dolaze, nije to njihovo prirodno stanište. Neka se ne guraju sa medijskim anonimusima i sportskim gromadama. Odmorite to leto, zalečite vaše hronične povrede koje ugrožavaju vašu profi karijeru. Tu vam nije mesto. Jer to je prilika da i oni najsiromašniji i najsrčaniji ugrabe 5 minuta slave. Da se i o njima napiše koji članak, da vidimo ko se to njima ponosio dok su cmizdrili na pobedničkom postolju, da čujemo kako su izgurali četvorogodišnje pripreme i za čiju su finansijsku milost molili da se tu uopšte i pojave. I neka najsrčaniji od njih, Bjelecki, bude na čelu kolone. Ustvari, pitam se, da li uopšte današnje Olimpijske igre, ovakve kakve su i kakve vrednosti zastupaju, zaslužuju takvog sportistu. To bi se verovatno Duci tako zapitao. Ko će ga znati. I koga je briga dok još ima dovoljno dobrostojećih "prijatelja" sporta...

четвртак, 17. фебруар 2011.

Čoveku

                Čoveče, sa tvojim odlaskom želimo da verujemo da se i iza ovih izlizanih reči naziru iskrena osećanja gorčine i tuge koja nam dušu ispunjavaju. Oprosti što možda ne verujemo u tvoju besmrtnost i trajnost. Oprosti i ako nam ni u sećanju ne ostaneš. Hvala ti što si bio, hvala ti što si nas zadužio. I to što si se razdužio ovako rano, nije moralo biti. U svoje ime, i ime svih nas. I trenuci koje smo proživljavali bili su nekako prazni i okrnjeni. Kao i ovi trenuci bez tebe kada ne znamo kome i gde pripadamo... Znao si da se otadžbina brani lepotom, da te prejaka reč može ubiti, a da je ipak u ćutanju sigurnost, a u razumu carstvo. Sve si znao i rekao nam. A da čovek umire jedino kad mora i kad ne želi, to smo i mi znali. U to smo se sami uverili, ali ti ne možemo reći jer nas više ne čuješ. Saslušao si nas kada je nama bilo teško, a tvoje su reči prosipane nepovratno. Prodavane za šaku magle, poklanjane đavolu i bacane u ambis. Otišao si u beskraj, što dalje od nas. Od naših kuća daleko, od naših srca još dalje. Ne zaveštavaj svoje organe. Ne trebaju nikome. I vrline i mane sačuvaj za sebe, da ti se ne bi rugali. Učinio si nam previše, nezamislivo i neshvatljivo. Nesvesno si izgradio od sebe samog ideala. Nedostižnog. I dok kazujemo ove poslednje reči, ispraćamo te na večni počinak. U večnu vatru i vodu. U večni vazduh i največniju zemlju. Onu koja te je stvorila. Onu koja te nije htela nazad, ali je pod silom popustila. Ispraćamo te u žagoru, graji i vriski, baš kao da slavimo i tvoje rođenje. Oprosti onima koji ne haju jer si samo jedan i koji ne poštuju ni grobnu tišinu koje nema.  Sada, kada si izdahnuo, probaj da udahneš ponovo i prati korak onog koji grabi ispred tebe. Nazad se ne okreći i na nas više ne obraćaj pažnju. Tvoj odlazak je dokaz da te ne želimo. Iako ti to nismo ni rekli, ti kao da si tu želju prepoznao. Znamo da nisi hteo otići ovako rano. Ti bi ipak rekao da si možda i okasnio. Dosta je bilo, nismo vredni tvoje brige. I nas je malo, ali ti želimo sigurno utočište. Ono gde ćeš beskrajno potrajati bez saginjanja i ustezanja, i gde će te bez prisile i ucene saslušati i poslušati. Želimo ti najlepši, samo ne bilo koji svet. Ukoliko postoji takav koji te zaslužuje. Neka ti njegova vrata budu širom otvorena ili bar malo odškrinuta. Ne treba ti prostranstvo da bi video, samo najmanji oblak da odmoriš. Možda si i premalo tražio, a previše dao. Kao da ništa nisi ni tražio od nas. Znamo samo da ništa nisi dobio. Zato te i ne zaslužujemo. Svi kolektivno. Neka nam kap suze koja natapa grobljansku zemlju, nadjača tupe udarce grumenja o tvoj srebrni kovčeg. I neka naši jecaji ne dođu do onih koji ih neće čuti. Idi u miru i neka ti je laka ova preteška zemlja.

среда, 09. фебруар 2011.

Identifikacija


                Zdravo, mogu li da ti pravim društvo? Ma ne poznaješ ti mene...Gde ćeš? Evo, ja bih da hodam pored tebe, neću ti smetati, ne brini. Nije bitno kako se zovem, daj mi nadimak koji hoćeš. Onako, da dobro zvuči. Ne bih da gubim vreme na to. Ja nemam pojma šta radiš i čime se baviš. Ali imam poverenja u tebe, deluješ mi sigurno i dostojanstveno. Jer ja svakako nemam ni jedno ni drugo. Pusti me da hodam pored tebe. Vidim da si jako interesantan, svuda si oko nas, gde god pogledam. Pa moram valjda na tebe da se ugledam? Na koga bih drugog? Smeta ti što mnogo pričam? Nikakav problem. Ućutaću, pa navikao sam da celog života ćutim. Radiću isto što i ti, važi? U stvari, ja te i ne poznajem, ali to nema nikakve veze. Nije ni bitno je li to što radiš, zapravo, dobro ili ne. Ja ću pokušati to isto. Ja u svakom slučaju ništa i ne radim. Nisam ja loš, samo ne znam šta ću sa sobom. Nikada nisam ni pokušavao uraditi sa sobom bilo šta, znaš, plašio sam se. Da ne probam nešto i ne unakazim se. Tako, godinu po godinu, i uvek odložim to prepuštanje sebe, sebi samom. Ne poznajem toliko sebe da bih sebi poverio tu odgovornost. Zato sam odabrao tebe. Ipak sam sebi najbitniji, ne bih podneo samouništenje. Stvarno nemam pametnih ideja. Ali sjajno imitiram. Evo, vidiš, hodam kao ti. Vidi, skinuo sam ti pokrete, mimiku. Evo, sad se mrštim i kolutam očima kao ti! Sutra ću se obući tako. Ma videćeš, ima da budem isti ti. Neće nas ljudi razlikovati na ulici. Nisu me ni primećivali do sada, ali sad, pošto ličim na tebe...ma neću te ja dirati, ne brini. Gde izlaziš obično, šta piješ? Šta voliš da jedeš, koja ti je omiljena uzrečica? Koju muziku slušaš? Koje si seksualne orijentacije? Daj, reci mi! A zašto nosiš naočare za sunce, uveliko je noć? Čekaj, staviću ih i ja, imam jedne u džepu. Ma, viđao sam te ja ranije...znam ja tebe odlično...gde si kupio taj šal? Nećeš da mi kažeš? Ok...Stvarno si škrt na rečima...ma nije frka, pretražiću ceo grad, kupiću isti takav. Kakve devojke voliš? Imaš li devojku? Ja nemam, ali srediću neku kombinaciju, samo kad budem hteo. Ne zameri mi, ja sam ti kao lepak. Ili kao čičak. Ali ne boj se, neću ti biti teret. Ne lepim se na tebe. Samo tebe prilepim na sebe. Ma ne, taman posla, samo tvoju kopiju. Ti ništa ne gubiš, samo ja dobijam. Novi identitet. Jer nikako ne uspevam da ga nađem. Nisam ga izgubio jer ga nikada nisam ni imao. Tražim ga. U nekom drugom. U tebi. Na neodređeno vreme. Za kasnije ću se snaći. Hvala ti što si me zbrinuo. Zar ne vidiš da sam jako zahvalan, ja sam ti čovek od plastelina. Pustiću te da me oblikuješ po želji. Vidiš, telo mi je mekano, srce mi je od testa, a duša od gradske prašine koju raznosi prolećni povetarac. Ležim. Uspravljam se po želji. Tvojoj želji.... 
          Kako te ne mrzi da hodaš sam? Ja sam nesiguran, uglavnom se sklonim u gomilu, lakše mi je tako. Saslušam ih i poslušam, što bih se sam mučio? Nego, imam utisak da me ne čuješ...Eh, kad bi još mogao i da razmišljaš za mene. Ma dobro je i ovako, dosta mi je. Sad sam tvoj na svome i lepo mi je. Konačno sam se pronašao u tebi. Ja sam sada ti, neko i nešto. Eto, ti na primer, nikada ne možeš da budeš ja. Jer sam ja ništa, a kako nešto može postati ništa? Pa nikako. Uh, čekaj...to znači da i ništa ne može postati nešto...opet živim u zabludi. Pa dobro, ipak se ne žalim, i ovo moje stanje je prividno, nisam ni mislio da će biti nešto ozbiljno. Dokle traje, da traje. Nije moje da mislim o tome...skrećeš levo? Čekaj, i ja ću tamo...

недеља, 30. јануар 2011.

Bitanga i Princeza


Upozorenje! Ne preporučuje se čitanje posta osobama mlađim od 18 godina.
P.S. I baš me briga ako vam je tekst vulgaran.


Bitanga i Princeza, tragedija u dva čina

Beograd, 1979. godina

Lica

BITANGA, buntovnik, gradski mangup, nosi pocepane leviske, neobrijan, pljuje šlajmaricu po ulici, priča viceve o drugu Titu, polagao Marksizam u srednjoj, apsolvent na Akademiji dramskih umetnosti. Nezaposlen.

PRINCEZA, brucoš na Medicinskom fakultetu, pere sudove svaki dan, čita Politikin Zabavnik, jede đevrek i jogurt iz tetraedra na pauzi između predavanja, ćale joj oficir u JNA.

DOBRI ANĐEO, savest, pomoć u razrešavanju moralne dileme.


ČIN PRVI:

U tami disko kluba...

BITANGA (nežno i bez prisile hvata Princezu za ruku, u gluvo doba, 23:30, sa zvučnika se čuje Abba, opusteo front i sprema se fajront): Oho ho! Luda noć! Ja sam momak na lošem glasu u ovom gradu, ne pijem limunadu, samo pivo, mrzim sve živo, pljujem vlast, ne prodajem čast, pišam na kapitalizam, serem na komunizam, a ko si ti?

PRINCEZA (postiđena, crvena u licu spušta flašu kokte, gricka nokte, hvata je trema, ostaje nema, uzvraća stisak): He he...Luda noć, ja sam bila mamina princeza, iskrenog keza, finih manira, spremna da volontira, kupah se svaki dan, biblioteke redovan član, važno podvlačih dvaput... sve do sad i ne znam šta mi bi! Heh.

Veleobrt. Princeza završava u rasklimanom krevetu Bitange. Ponoć je. Gluvo doba, Bitangina soba. Vode ljubav.

DOBRI ANĐEO: A tebe traže, zaboga, ponoć je već! A tebe traže, šta će tata reć? (što se preda ti u strasti, što te mangup obeščasti?)
Bitanga i princeza par? Ne! Ne! Ne! Ooooo ne ide to! (zbog moralnog posrnuća, sad je tebi glava vruća! )

Par sati kasnije, nakon kukurikanja prvog petla, Princeza bludna leškari budna, Bitanga zeva i krče mu creva.

BITANGA (desnom nogom gužva ionako izgužvanu postelju, šeretski se osmehuje): Luda noć! Ja sam momak na lošem glasu u ovom gradu, ali moraš poć'! Kapiraš?

PRINCEZA (odlučnim glasom, moralno posrnula): Ma neka je dan! Baš me briga! Mnogo mi se bre sviđaš, još bih malo bila s tobom! Baš si dobar, još nije poć’! (Oh ti si noćas sa mnom snio, ti si mome srcu mio, nevinost mi noćas uze, zar treba da ronim suze, što te volim sad do bola, pokraj tebe ležah gola, u tebe se čas zaljubih, pamet ludu svu izgubih! )

DOBRI ANĐEO (zabazeknuto, u neverici): A tebe traže, jutro je već! A tebe traže, šta će tata reć'? (On će srce da ti slomi, on će dušu da ti zgromi, zato bolje kući piči, niste vi u istoj priči, zaboravi šta je bilo, i noćas se baš prepilo, on je pseto što se linja, on je samo muška svinja...briši suze što ih prosu, obuci gaće i očešljaj kosu...)

DOBRI ANĐEO (rezigniran, pokušava da spreči eventualalno linčovanje Princezino od strane strogog ćaleta, partijca i oficira Jugoslovenske Narodne Armije): Bitanga i Princeza par? Ne! Ne! Ne! Ooooo ne ide to! (pokriva rukama svoje uplakano anđeosko lice).

BITANGA (monolog u ogledalu): Rekao sam joj da sam sit i princeza i svih drugih prevarenih žena, a i nje! Reko sam joj da ću otić', otić' iz ovog smešnog grada i da me pusti da spavam!

Pauza, Goran Bregović pokušava da odsvira solo, Gibson Les Paul, Fender pojačalo, dimna zavesa, mikrofonija, kakofonija, orkestar Bijelo Dugme...

Princeza uplakana obuva čarape, Bitanga iznervirano provlači prste kroz svoju loknastu kosu i razbija svoju bočicu ašteršejva Brioni o zid. Stradaju posteri Johana Krojfa, Moke Slavnića, Bee Gees, fudbalske reprezentacije Jugoslavije (kapiten Vladimir Petrović Pižon), Džona Travolte i Safeta Sušića...

ZAVESA


Beograd, 2009. godina

Lica

BITANGA, nesvršeni metalostrugar, diplomirani lelemud, brza kola, ribe, vutra, ćale direktor.

PRINCEZA, prva godina srednje trgovačke, drugo polugodište, kec iz srpskog, matematike i istorije, ostalo neocenjena, ne ide na fizičko.

ZLI ĐAVO, savest, pomoć u razrešavanju moralne dileme


ČIN PRVI

BITANGA: Znači, luda noć, ja sam baja iz kraja, imam audi A devet, prazan krevet, mišiće ko čelik, kurac velik, pare, separe, drugare, žvake, ortake, gel za kosu, belo u nosu, jare, pare,  za sunce naočare, mesnati biceps i gvozdeni triceps.

PRINCEZA: Luda noć, ja sam Mawa Swatka Looda iz Nejbr Huda, polizah ti muda, od tvoje batine isplazih jezik od miline, oči mi ispale, pođoše mi bale i od straha ostadoh bez daha. A bila sam dobra, zmija kobra i ne znam šta mi bi....hi hi hi...

ZLI ĐAVO: Pa tebe traže, ponoć je već! Pa tebe traže šta će tata reć'? Sad te bre zvao ćale na mobilni! (Guzica ti samo jurca, satireš se bre od kurca, za koji će ti kurac škola, kada nađe ovog vola?)

Bitanga se proteže, Princeza ignoriše sopstvenu savest.

ZLI ĐAVO: Ja ti lepo savet dajem, ni za šta se baš ne kajem, još bre ližeš svoje sline,  a već imaš tri kečine, kad ti ćale dnevnik vidi, ima obraz da ti bridi, kod razredne jeba ježa, avgustovska muka još je teža, pa se hvataj s ovim manijakom, što te samo smatra ribom lakom. On te samo maltretira i ko kurvu te tretira ! Bre!
E, da, umalo da zaboravim! Bitanga i princeza par? Hehehehe...To ne šljaka, sestro slatka!

Bitangin stan od šes'et kvadrata u centru grada, što mu je kupio ćale kad je položio godinu u avgustu. Laminat, tuborg pivo, kožna fotelja, votka, 5.1. saraund, đakuzi, komp, fejs, Bitanga end Princeza ar nau frends.

BITANGA: Znači, luda noć, ja sam baja iz kraja, imam audi A devet, prazan krevet, mišiće ko čelik, kurac velik, jare i pare, separe, drugare, žvake, ortake, gel za kosu, belo u nosu, za sunce naočare, mesnati biceps, gvozdeni triceps... ali to sam ti rekao i u prošloj strofi,  ajde sad kupi te prnje i šetaj kući! Imam zakazanu teretanu i depilaciju!

PRINCEZA: Nemoj srce da si takav, ja baš volim kad si dlakav! Nemoj nadu da mi varaš, još bi malo da me karaš, tvoga kurca još bih malo, i do tebe mi je stalo, lep ti stan i dobra kola, koji će mi kurac škola, provozaj me nemoj stati, ja ću tebi pičke dati! Ajde, leba ti!

ZLI ĐAVO (maše repom i bljuje sumpor): Zvao te bre ćale 'bem ti mater nedokazanu, jesi gluva, deseti put ti pričam! Imaš šesnaes' propuštenih poziva! Jel imaš ti bre kuću? Jao, a sutra ti roditeljski, jebaće ti ćale milu majku!... Heheheh (Zadovoljno trlja ruke i pljucka prljave dlanove).
Bitanga i princeza par? He he he...To ne šljaka, sestro slatka!

PRINCEZA (urlajuući, pokriva uši rukama i trese glavom): Smaraš Đavole! Za tvoj savet baš me boli, idi drugom pamet soli!

Solo deonica - Dram en bejz turbo rmx, jedno te isto.

BITANGA (obraća se Princezi): Marš bre kurvo, 'bem ti mater, nosi tange, nosi halter, balavice sit sam tebe, nek te neko drugi jebe, na moj džep ti bacaš oko, u njega je dno duboko, odbrojani su ti dani, nek te ćale hlebom 'rani.
E, da, mogu da te provozam, al na kurcu! He he he...

PRINCEZA: Prostačino!

BITANGA: Čibe, bre! Seljanko!

Princeza mu psuje familiju, gađa ga pikslom, izlazi iz kuće, razbija mu retrovizor na Audiju...odlazi kući, pali računar, fejsbuk i briše Bitangu iz prijatelja.

SKRINSEJVER